Министарство финансија се хвали монополом које је дало Радишићима

РУИС И њима надлежно Министарство финансија РС прећуткују важну чињеницу, а то је да су прикупљена средства харач који је неосновано наметнут легалним приређивачима игара на срећу, док је истим Законом омогућен монопол Лутрији Републике Српске, односно њеном предузећу Електронска видео лутрија – ЕВЛ. 

Јавности се упорно погрешно представља раст прихода као резултат ад хоц донесеног Закона о играма на срећу који одговара само појединцима блиским властима Републике Српске, чији џепови се пуне.

Ако бисмо се осврнули на чињеницу да је чак 80% терминала за игре на срећу у власништву ЕВЛ, а од преосталих је прикупљенон нешто више од 60 милиона марака, онда је јасно чије лобирање је довело до усвајања овог Закона, буквално преко ноћи и чији џепови се пуне.

Да је то тачно, потврђује и чињеница да Лутрија РС једина у свијету послује с губитком. Не треба бити економ да се израчуна да ако 20% тржишта које је остало приватним приређивачима игара на срећу доноси 60 милиона у буџет Републике Српске, колико је то новца који ЕВЛ донесе својим шефовима. Да доноси Лутрији, она не би била у минусу и задуживала се.

Из тог разлога, јавности никада није предочена структура прихода по врстама игара на срећу. Резултати су представљени збирно, како би се растом прихода оправдао Закон, усвојен 2019.године, а којим су легалним приређивачима игара на срећу наметнути порези од 35 до 100 % виши, док ЕВЛ не плаћа ни 5 %.

ЕВЛ која је у власништву Цасинос Аустриа ВЛТ и Лутрије РС, чије је оснивање и Уставни суд прогласио нелегалним, изабрала је компанију „Сенет“ у власништву Срећка Радишића, и дала му ексклузивно право посредовања у закључивању уговора о постављању електронских апарата за игре на срећу. 

Претходно је Радишић искористио свој утицај и издејствовао да управо ти апарати буду опорезовани са само пет одсто, у односу на све остале приређиваче који за обављање своје дјелатности морају да уплате држави порез од минимум 20 %. 

Оно што је још погубније по друштво и заједницу, јесте да се апарати за игре на срећу, које заступа Радишић и од којих убире енормну зараду, постављају и у угоститељским објектима који за то не плаћају никакве накнаде, немају пријављене раднике, нису адекватно опремљени за ту врсту услуге – немају надзор, сефове, посебне просторије… И оно најгоре - нема контроле малољетника, не тражи се на увид доказ о пунољетности?!

Особе које немају 18 година не могу ни да приђу уплатним мјестима легалних приређивача, док су им у оваквим угоститељским објектима, гдје се организују игре на срећу са акцентом на терминале – врата широм отворена! 

Легални приређивачи на овај начин су постали жртве монополистичке и нелојалне конкуренције на тржишту игара на срећу у Српској. А компаније из ове индустрије су у развој бизниса уложиле много средстава, залажући се за добру законску регулативу и заштиту малољетника од превелике изложности овој врсти забаве. 

Модел по којем се једном дијелу неке индустрије повећа порез за чак 300 одсто, а притом им се укину могућности за рад, тешко да може дати било какве резултате на дуже стазе, осим оних краткорочних који ће се употребити у дневно-политичке сврхе. 

Јер, нема сумње да ће таква ситуација довести до гашења приређивача, а држави временом укидати константне приходе и читаво пословање у индустрији игара на срећу пребацивати у сиву и црну зону.

Истовремено, знајући да добар дио средстава од пореза од игара на срећу иде у сврху финансијске помоћи удружењима особа са инвалидитетом, спортским удружењима, талентованој дјеци и сл.јасно је колико су крајњи корисници закинути доношењем Закона који је излобиран само у сврху богаћења појединаца.  

(П.А.)