Како су настајали симболи Српске и како су их (с)рушили: Вјечна борба за Дан Републике, име и грб

Рекли су да не може, да је неуставно пјевати с руком на срцу “Боже правде”, те сад одјекују ријечи “Моја Република”. Нестао је и двоглави орао. Замијенио га је амблем, а немали број пута се, и данас, стаје у одбрану самог имена Република Српска.

Тако би се укратко могао описати трновит пут који су до сада, као и Српска, прошли њени симболи о којима се доста зна, али има и детаља о којима још постоји неколико прича. Једно је и како је Српска добила име.

Игра ријечи

Мало ко се никада није запитао како је Република Српска заправо добила име, а у њеној историји остаће забиљежено неколико прича о томе.

Професор Љубомир Зуковић, министар образовања, науке и културе у првој Влади РС, својевремено је у једном ауторском тексту, који је почео управо тим питањем, написао да је он дао назив, ако се добро сјећа, већ почетком августа 1992. године. Непосредно прије тога, појаснио је, била је одржана сједница републичке Скупштине у Бањалуци на којој је одлучено да назив Српска Република БиХ буде промијењен у Српска Република.

Он се присјетио састанка уприличеног у одмаралишту “Кикинда” на Палама, гдје је био врх тадашње Републике, након којег је прихваћено да се убудуће каже Република Српска, а не Српска Република, а то је касније прихватила Народна скупштина на засједању у Бијељини у септембру.

Друга верзија говори да је “кум” назива Српске био један од предратних интелектуалаца, музички менаџер Горан Марић, познат као Малколм Мухарем, идејни творац низа предратних сарајевских бендова. Сам Марић је испричао да је име Република Српска његова идеја, настала у разговору са Соњом Караџић и Драгославом Боканом. Идеја је касније дошла до ширег круга људи у Београду, гдје је била и садашња министарка у Влади Србије Маја Гојковић, за коју се истиче да је својеврсна кума имена Српске. Сама је једном приликом, док је била у посјети Народној скупштини у Бањалуци, истакла “да није само гост у Скупштини, већ и једна од кума Српске”.

О свему је за “Глас” причала и Соња Караџић Јовичевић присјећајући се да је назив Српска Република јако кратко егзистирао.

- Они су прво само одсјекли БиХ из назива Српска Република БиХ, али то је било проблематично из више углова, јер се није могло правно уоквирити на прави начин. Када смо Бокан, Малколм и ја разговарали о томе, а то су били незванични разговори, нисмо уопште имали ту међуфазу да се само одсијече БиХ, а остане Српска Република. Одмах смо предлагали Република Српска. Причали смо о томе прво са тадашњим министром информисања Велибором Остојићем, па са мојим оцем Радованом Караџићем и њима се допала и идеја и наше објашњење - каже Караџић Јовичевић.

Рођендан

Скупштина српског народа у БиХ, која је конституисана у октобру 1991, 9. јануара наредне године прогласила је формирање Републике Српске. Од тада је у неколико наврата покушано брисање тог датума из њене историје, али је вољом народа, израженом и на референдуму 2016, сачуван уз поруку да ће Српска вјечно тог датума славити свој рођендан јер је тада рођена, ма коме се то свиђало или не. 

Ипак, многи су свјесни да оспоравање 9. јануара, а и имена Републике још није завршено, али и годинама истичу да ниједан акт ни судска одлука не могу промијенити историјске чињенице о датуму и околностима у којима је проглашена Република Српска, што се догодило прије почетка ратних сукоба.

На снази је одлука којом су дефинисани прослава и празновање 9. јануара као Дана Српске након што је Уставни суд БиХ, у којем има шест домаћих судија и три странца, оспорио и одредбе Закона о празницима које се односе на тај датум. Закон о Дану Републике усвојен је након референдума на којем је више од 99 одсто грађана који су изашли на биралиштима 25. септембра 2015. казало да жели да тај датум и даље буде Дан Републике. Све то је услиједило као реакција на одлуку Уставног суда БиХ из 2015. године, када су судије, по апелацији Бакира Изетбеговића, утврдиле да дио Закона о празницима РС, којим је тада било регулисано обиљежавање 9. јануара као Дана Републике, није у складу с Уставом БиХ.

Амблем као чувар

Амблем Српске је званични знак Републике од 16. јуна 2007. Замијенио је грб који је проглашен неуставним, а остаће у употреби док званично не буде усвојен нови. А да преговори нису били нимало лаки, признаје за “Глас”  Игор Радојичић који је у то вријеме руководио Народном скупштином и постао први међу једнакима у мјешовитој комисији која је имала задатак да ријеши овај политички чвор. За предсједника НСРС је изабран 2006, а дословно је у првој седмици мандата стигла готова одлука суда о поништавању грба и химне. Остала је застава.

- То је била моментална траума. Ипак, то је нешто што је веома сензибилно, осјетљиво. Од прве седмице мандата је почела борба са тим проблемом којим су се доста бавили предсједници ранијих сазива Скупштине. Требало се политички изборити са тим и донијети нешто сасвим ново или дословно оставити старе симболе. Политички, па и популистички је најлакше било рећи “не” и да ћемо користити старе, о чему и данас има још расправе, али ту се појављује веома практичан проблем - ако би се користило нешто што је проглашено неуставним, сва документа би изван РС била неупотребљива. Одлука је, зато, била да се иде у израду нових симбола, ма колико је то била тешко - присјетио се Радојичић.

Одлука је пала да он води тај посао.

- Борили смо се дуже вријеме око амблема, грба и химне. Све су то веома компликоване приче. Можда ће једног дана бити прилике да све детаљно објаснимо, али комисија коју сам водио, која је имала политички и стручни дио, морала је наћи брзо рјешење јер је суд дао рок за извршење, односно датум након којег су престајали да важе дотадашњи симболи. Од почетка ми је било јасно да нећемо моћи постићи сагласност о грбу јер оно што би било прихватљиво за Србе, није за Бошњаке и Хрвате и пало би на неком од судова. Да ли у Бањалуци или Сарајеву. Много сам читао тих дана у потрази за рјешењима.

Практично с­мо тада искористили једно рјешење из Француске јер и сама има веома компликовану историју националних симбола, због односа републиканске и монархистичке традиције. Један од њих је и амблем. И тако смо се користећи француско искуство одлучили да нађемо брзо рјешење и максимално га искористимо да буде национално прихватљиво, а да не буде оно што је Уставни суд стално оспоравао као увредљиво. Амблем је, по приједлогу који смо конципирали и дали смјернице како и шта треба да се уради, дизајнирао млади колега из Београда. Ми смо рекли да треба да буду двије круне, храстово лишће, назив Република Српска ћирилицом и латиницом те у средини знак РС - казао је Радојичић.

Амблем је тако до данас остао као замјенски симбол и користи се као грб.

- Пропали су и сви каснији покушаји да се усвоји нови грб и било ми је јасно да то неће успјети јер све што бисмо усвојили и што би било прихватљиво за већински српски народ, оборило би Вијеће народа или касније један од уставних судова. Слично је било и са химном. Поприлично сам задовољан. Људи су, наравно, емотивно везани за стари грб. И данас се, посебно када су неке свечаности, може видјети, али практични живот тада, због свих људи, није дозвољавао да се даље користи. Амблем је једно веома, веома добро рјешење у веома компликованим политичким и националним односима и он ће вјероватно остати да живи јако дуго док год се потпуно не промијени уставни режим и начин доношења одлука овдје - закључио је Радојичић.

Прије химне “Моја Република” у употреби је била химна “Боже правде”.

(Глас Српске)