Три тешке судбине, болест и суморна стварност

- Чесницу кувала нисам, нисам божићковала. То нисам никад доживјела, ето какав ми је живот, никакав, прича са горчином у гласу Анђа Радовановић из Крћина код Угљевика. 

Три тешке судбине, болест и суморна стварност, смјестили су се под кров породице Радовановић, у селу Горња Крћина код Угљевика. 86-годишња Анђа не види и ноге су је издале. Њен син, 55-годишњи Мићо, борац прве категорије је глув, тешко се креће, а други, 58-годишњи Панто, ометен је у развоју, тешко прича, али је једини донекле физички способан, те је кућа на њему. Воде у кући нема, прљавштина је на све стране, једу шта им ко донесе. 

- Ни од чега, ето ниочем живимо. Ако случајно ко из села шта да. Овај је донио у петак хљеб, на нову годину, два дана сува хљеба смо јели. Нема нико да нам скува, ни од чега, ни шта да сије, џаба земља кад нема ко, неспособно све, каже Анђа Радовановић. 

Након тешке операције главе, Мићо је изгубио слух и ноге га издају. Док је могао, радио је.

- Кад бих могао, ја бих радио. Брат је неспособан, мајка неспособна, шта ћу ја, оперисао  сма главу, прича Мићо.

Док домаћин није преминуо и док није кренуло по злу, ово је некада било угледно домаћинство. Гајили су стоку и обрађивали земљу.

- Болест, проблеми, сиромаштво су их довели у стање очаја. Ово што сте забиљежили, надам се да ће омекшати срца оних који гледају, да ће ово прихватити као стварност једне породице и притећи у помоћ, апеловао је отац Лазар Кршић, игуман Манастира Тавна.

Један од ријетких који помаже породици је Марко Ристић, од ког узимају хљеб и основно из продавнице, а кад не могу да дођу, донесе им сам. 

- Они имају сви терапију, али не знају шта ко пије. Доктор им је најпотребнији. Онда, храна, да имају нешто скувано, да им очисти, ово си никакви услови, немогуће, катастрофа, каже њихов комшија Марко Ристић, предсједник Савјета Мјесне заједнице Крћина. 

- Немам ни купатила, окупала се нисам има двије године. Тешко нам је. Дође ми некада па узела би нож и убила се, тако ми муке дођу. Додијале ми муке тешке. Ноћас ми хладно, нема ко да ложи. Зовем Панту, он јадник плаче запомаже, не могу ја мама, није ми добро, није ми добро, па шта ћу ја сада, мени су муке, прича у сузама немоћна старица Анђа. 

Одлазимо, у комфор на који смо сви навикли, Панто нас испраћа, и враћа се у своју суморну стварност. Што више кажемо, мање се упамти, каже изрека. Али ријечи су некад сувишне, када останете затечени призором испред себе. Они сами не могу ништа, а наша је људска дужност да таквима помогнемо.

Телефон за помоћ: +38765/871-280, Борка Радовановић

ж.р. НЛБ Банка: 562 004 81399673 41, Борка Радовановић

девизни рачун ИБАН: БА395620048169473480

(БН)