Матићи данас славе рођендан, а како су изгледали као дјеца!

Они су своје каријере градили искључиво на моћним гласовима, те важе за једне од најбољих певача на нашим просторима. Близанци су од малена показивали таленат за музику, а сада су испливале њихове фотографије из детњства.

Наме, једна Инстаграм страница честитала им је рођендан уз стару фотографију, коју је Саша поделио на свом Инстаграм сторију. Њих двојица су били плавушани, и на први мах мало ко би их препознао.

- Рођен у Бихаћу, одрастао у Дрвару. Ја се сећам свега из детињства. Мислим да смо имали најлепше детињство, увек смо били окружени друштвом. Били смо омиљени у друштву. Родитељи су нас тако усмеравали. Ми у ствари све можемо, тако су нас родитељи усмеравали. Ја сматрам да смо имали најлепше детињство. Био сам шаљивџија од малена. Када смо уписали музичку гимназију, тројица другара су се побили ко ће да седи са нама. Били смо духовити - причао је Саша за Курир.

- Родитељи су желели да будемо пијанисте. Свирао сам клавир најбоље на свету. Кад навежбам то је била интерпретација за високу оцену. Родитељи су нас учили да будемо самостални. Били су строжи него што је требало, али то је боље. Није било шансе да се леже увече, а да сам ја разбацао ствари. Знало се где се слаже шта, где шта иде. Знао се протокол. Имали смо кућни ред који смо поштовали. Отац је био диктатор. Тата је радио по терену, па је 1989. отишао у Швајцарску, није био ту. А кад је ту он нам све поремети. Ако смо навикли да спавамо у подне, кад он дође устаје се у 9. Кад дође на одмор, наше прво питање је било ‘Кад одлазиш?' - додао је певач.

Саша Матић рекао је и да никада није био депресиван.

- Ја никада нисам размишљао о томе, живео сам најнормалније са свима осталима. Нисам имао времена да патетишем, да се нешто осамим, да будем тужан и депресиван. То није било могуће. Једино сам био тужан кад смо прешли из Дрвара у Београд. Нисмо се враћали никад да живимо тамо, кад је било прилике ишли смо за време распуста. Онда је дошао рат, ми смо 1995. године отишли у Дрвар са мамом и ту смо били 7 дана, упозоравали су нас да не долазимо. Ми смо хтели или да идемо у Дрвар или као да је пропао распуст. Морали смо да одемо. Онда смо се вратили са њима. Ми нисмо схватили озбиљност ситуације, мислили смо да ћемо тамо да се проводимо, уопште није било тако. Полицијски час, није било струје, у даљини чујете топове, гранате, није било пријатно. Поготово увече када легнете - испричао је певач.

- Бака је купила први инструмент. Ја сам од оца добио хармонику, онда је почело народно весеље и тако је до данас. Ја умем да седнем и да свирам за моју душу. Комшилук је навикао да ја свирам кад дођем кући, ја њих питам реда ради, да би они рекли: ‘Ма где смета’. Бар тако кажу - рекао је Саша.

(Курир.рс)