Ковид-стратегија у Кини управо доживљава фијаско

Стратегија "нула ковида“ пред очима свијета претворила се у фијаско, за који људи горко плаћају одузимањем ионако врло ограничених права. А уз све ту је и хаотична набавка хране и лијекова.

Ниједна од тих мера неће зауставити пандемију, јер то може учинити само ефикасна вакцина, а у Сијевом царству је још нема. Но номенклатура и даље категорички одбија западне вакцине.

Закључавање људи у Шангају је још једно застрањење диктатуре која је изгубила сваки осјећај за мјеру: одојчад се одвајају од родитеља и, нагурана у кревеце, препуштају судбини. Фотографије које документују ову срамоту обишле ​​су свијет.

Власти моткама убијају кућне љубимце које су људи слали ван како би могли да сами лове храну. Људе, који гладни више нису могли да издрже у становима тукле су и злостављале банде насилника – које је послала власт.

Кад је расположење људи у Шангају било на најнижој тачки, Комунистичка партија је озбиљно захтијевала од њих да ноћу отварају прозоре и пјевају пропагандне пјесме о предсједнику Сију Ђинпингу и партији. Иако су људи отворили прозоре, нису пјевали већ су гласно псовали и урлали.

И у Пекингу се грађани сада позивају на масовна тестирања, што они схватају као увод у локдаун сличан оном у Шангају. Но, зараза се неће зауставити на ове двије метрополе: у Кини чак и мањи градови, чија имена готово нико не зна у остатку свијета, имају више од десет милиона становника.

У међувремену партијска пропагандна машина ради пуном паром јер је битно избјећи протесте у цијелој држави. Медији, који су готово сви под стриктном државном контролом, пуни су фотографија поврћа и шире оптимизам.

Али стварност је другачија: након што су људи нагомилали залихе, полице у супермаркетима су празне. Очекују се и разорни учинци на кинеску економију и валуту. Како је претовар робе у шангајској луци већ седмицама врло ограничен, фатална политика Пекинга вјероватно ће имати негативан утицај на глобалну економију, чији ланци снабдијевања често зависе од Кине.

Дневно се у Шангају биљежи око 20.000 новозаражених. Свако ко се разболи мора у државни карантин. Преживјели извјештавају о ужасним стварима које се тамо дешавају. Ако се у стамбеној згради утврди само једна заражена особа, локдаун се за све станаре зграде продужује за 14 дана.

Људи објављују снимке на интернету и дају одушка бијесу. Но, државна цензура релативно брзо све брише. Зато људи у остатку Кине заправо и не знају шта се догађа у Шангају.

За Сија и његов кружок све је ово фијаско: на јесен ће се састати 20. конгрес Комунистичке партије, који би требало да допусти предсједнику неуобичајени трећи мандат генералног секретара странке.

Како до тада не би била на удару лоших економских података и бесног становништва, Комунистичка партија ће владати челичном песницом. Врхушка неће дозволити да незадовољни грађани Шангаја доведу у питање њену моћ. За становнике лучке метрополе се каже да имају свој идентитет и развијено самопоуздање, слично као и људи у Хонгконгу.

У ваздуху мирише револт, али његов исход би био врло неизвјестан.

(ДW)