За власт нема кризе, само луксуз!

Број аутомобила којима располаже Предсједништво БиХ у годишњем финансијском извјештају није наведен. Али наведена је њихова вриједност која износи невјероватних 2,9 милиона марака. Према посљедњем објављеном ревизорском извјештају за 2020. годину, ова институција је располагала са 39 возила, од којих је једно возило посуђено за потребе члана Предсједништва из Републике Српске Милорада Додика.

У ситуацији када производе само кризе, не рјешавају проблеме, ова информација само изазива огорчење грађана.

У складу с интерним правилником, возила која се користе за потребе чланова Предсједништва и шефова кабинета те генералног секретара су изузета од вођења дневне евиденције кориштења. За ова возила уписује се само почетно стање километар сата и завршно стање на крају мјесеца. Ревизори се у том случају нису могли увјерити у рационално и намјенско кориштење наведених возила.

"Што се тиче Предсједништва БиХ огромни су трошкови на одржавању моторних возила, трошкови горива, дневница, службених путовања, смјештај, репрезентације.  Огромне своте новца се троше. Упитна је рационалност и намјенско коришћење и возила и свих тих трошкова”, каже економиста Мирјана Орашанин.

А од њиховог возикања никаквог ефекта. Међусобне чарке, препирке, док земља стагнира.

 “Поготово ако узмемо у обзир тренутно стање, увијек смо у кризи, сад смо посебно у још већој кризи, рат је, инфлација из Европе се прелила код нас, грађани све теже живе, али то не омета наше функционере да они користе све своје бенефиције које имају уз високе плате које имају и све друге погодности”, каже Орашанин.

“Ја сам негде уверен да је власт и РС и ФБиХ однарођена власт, да они живе у неком свом свијету, у неким својим небесима, да не виде како живи обични грађанин ове земље, да једва саставља крај са крајем. На крају крајва политичаре то и не занима, а требало би да их занима. Они су изгубили додир са реалношћу, купују та бијесна возила, авионе, камионе, хеликоптере. Једноставно и до грађана је, зашто на неки начин такво понашање, бахато понашање, не кажњавају”, сматра политички аналитичар Велизар Антић.

Правог бунта одавно нема. Исцрпљени свакодневном муком за егзистенцију, гласа не дижу. Млади одлазе, а стари остају. Без снаге да било шта промјене, мире се са тренутним стањем док испраћају дјецу у западне земље.

(БН)