Како је Додик завладао и опстао упркос поразима

Милорад Додик се први пут успео на власт у Републици Српској 1998. године, уз жесток притисак међународне заједнице, са само два посланика у тадашњем сазиву Народне скупштине. Изабран је за премијера на скупштини одржаној 18. јануара у Бијељини, а пресудан је био глас Хрвата Фрање Мајданџића, посланика Странке за БиХ Хариса Силајџића.То је већ далека историја коју добро памте старије генерације.

Испочетка је био отужно сервилан према странцима, дневни ред за сједнице Владе РС му је одобравао ОХР, укинуо је динарски платни промет са Србијом, а заузврат је добио милионе долара директне финансијске подршке од САД. Оне који су га подржавали и слијепо слиједили, обилато је награђивао америчким новцем, министрима куповао станове, исплате вршио уз пропратни комадић папира са својим потписом.

Али, осион какав јесте, дрзнуо се да се умијеша у ствари које му нису биле дозвољене, због чега је морао да буде дисциплинован и одлучен од власти. Тако је његова прва влада потрајала само три године, до 12. јануара 2001. године. Од тада, па све до фебруара 2006.године, био је у опозицији.

Занимљиво, са веома великим утицајем на рад јавног РТВ сервиса РТРС, који је тада био под контролом странаца.

У међувремену, Додику је суђено због бројних финансијских малверзација и злоупотребе премијерске функције, али је бањалучки Окружни суд одлучио да он није крив, јер, забога, влада гласа и одлучује као колективни орган. Жалба Тужилаштва Врховном суду, на смијурију од пресуде, гле чуда, окаснила је!

Тако је почело срозавање домаћег правосуђа!

ПОВРАТАК НА ВЕЛИКА ВРАТА

РТРС је био пресудан и у Додиковом повратку на власт, као и лидери опозиције, у првом реду тадашњи предсједници СДС Драган Чавић и ПДП Младен Иванић. По налогу из Вашингтона, формирана је нова скупштинска већина без СДС-а, а Милорад Додик поново изабран за премијера 28. фебруара 2006. године.

Чест гост на РТРС почетком те године био је Доналд Хејс, први замјеник високог представника, Американац који није ни крио кога треба поставити за премијера.

– Ако он (Додик) не буде премијер, неће бити пара! – био је искрен Хејс улазећи у мали студио РТРС који је тада био у Банском двору. Вријеме дешавања, јануар 2006.

И тада креће Додиков вртоглави успон. Од 2006. руши све пред собом, као што то покушава да чини и данас. Већ на изборима у октобру те године, Додик са својим коалиционим партнерима осваја преко 60% гласова, а сам СНСД преко 40%.

Са насловних страница “Гласа Српске” и “Независних” наизмјенично су се народу смијешили и обећавали Додик, Радмановић, Јелић, Шпирић.., док у удармин терминима на РТРС-у није било простора за другу страну политичке приче.

Послије тога наступа ера бахаћења, грабежи и претварања Републике Српске у приватну прћију једног човјека и његове корумпиране братије.

Но, већ на наредним изборима 2010. године, Додик је морао посегнути за изборном крађом, како би Небојшу Радмановића поново увео у Предсједништво БиХ.

Радмановић је на тим изборима имао јаког противкандидата и након фалсификовања записника, успио је да “побиједи” Младена Иванића са разликом од 9.678 гласова. И тада је било ситуација у којима је на појединим бирачким мјестима Радмановић добијао по 100% гласова, а на некима чак 110%, јер је у фалсификоване записнике уписано више гласова него што је бирача на том мјесту изашло да гласа.

Ипак, највећа изборна превара догодила се на општим изборима 2014. године, када је Додик поражен у трци за предсједника Републике Српске од кандидата опозиције Огњена Тадића.

Када је сазнао за пораз, Милорад Додик је изашао пред тв камере и прогласио своју побједу за предсједника РС и побједу Жељке Цвијановић за српског члана Предсједништва БиХ.То је био знак за широко разгранату мрежу послушника у бирачким одборима и општинским изборним комисијама да приступе прекрајању изборне воље грађана.Добрим дијелом су и успјели у томе.

У изборној ноћи је прес конференцију одржао и Младен Иванић и прогласио своју побједу, коју је касније потврдила и Централна изборна комисија.

Иванић је тада побиједио Жељку Цвијановић са разликом од 6.932 гласа.

Огњен Тадић је прихватио пораз, иако је и тада, као и данас, знао да је он истински побједник и да је фалсификованим записницима Милораду Додику “навучена” разлика од 7.475 гласова.

Улога Зорана Калинића, коме су на посљедњим општим изборима приписивани гласови Јелене Тривић, тада је припала Рамизу Салкићу из коалиције Домовина, који је тако накупио чак 24.294 гласа, захваљујући гласовима Огњена Тадића.

СДС, за разлику од ПДП-а, тада није био спреман да се бори за Тадићеву побједу, јер је у својим редовимао имао бројне Додикове спаваче, који су се редом разотркивали у наредним изборним циклусима, отворено прелазећи на страну СНСД, или формирајући властите сателитске партијице.Неки спавају до данас.

Не треба ни напомињати да се Додиков лични рејтинг, као и рејтинг његове партије у међувремену добрано срозао и да су 2014. сигурну скупштинску већину успјели да формирају захваљујући куповини “папака”.

Већ на наредним општим изборима 2018. године, Додик је, поучен искуством из 2014.године, када је замало изгубио власт на изборима, “осигурао” разлику од фантастичних 76.145 гласова у односу на свог противкандидата за члана Предсједништва БиХ Младена Иванића.

Како је ту велику разлику у односу на Иванића успио да направи упркос чињеници да му је странка са 221.034 гласа, која је освојила 2014. године, спала на 219.289 гласова, колико је освојила 2018., питање је на које би одговор требало да дају најдуговјечнији чланови ЦИК БиХ Стјепан Микић, Бранко Петрић, Суад Арнаутовић, Ирена Хаџиабдић и остали.

Упркос уставним ограничењима на два узастопна мандата, Додик је своју политичку моћ успјешно користио са било које позиције, управљајући и као члан Предсједништва Владом РС и Народном скупштином коју је успио да претвори у циркуску арену.

Од 2018. године, Додик и његов СНСД само су се још више разбахатили, а опозиција која је свјесно или несвјесно, прихватила улогу свједока-сарадника, учинила је да се изборна фарса претвори у трајни пораз грађана којима је преостала улога статиста чији глас, пред вољом режисера велике представе, пада у воду.

Својом политиком Додик је трајно забетонирао вашингтонску БиХ коју чува као тековину америчке геополитичке надмоћи и непромјенљиву категорију, иако се то, због његове дрчне букачке политике, на прву не би могло закључити.За већину оних који га слиједе, он је “чувар Републике Српске”. Ипак, потпуно супротно од тога, он је једини “рушитељ” данашње Босне и Херцеговине, чија политика суштински ову земљу не чини немогућом, како он то често тумачи, него једино могућом само у форми и по жељи њених америчких креатора и корупираних политичких елита које, у готово неокрњеном саставу, деценијама владају у овој земљи слуђених народа.Свако у свом националном тору.

Тек ријетке од њих је само природна смрт трајно удаљила са политичких функција.

Додиково кокетирање са Русијом посљедњих година, у коју углавном одлази уочи избора, служи само као добар параван његовом континуираном подаништву Западу.

Отуд га можда и понајбоље дефинише фраза коју Руси користе када неког желе да означе као промотера прозападне политике – корумпирани амерички слуга!

(Истинито)