Што народу горе, њему све боље

Аутор: Горан Дакић

Постоји или је постојао снимак на којем Александар Вучић гађа тројку и фула комплетну таблу. Монтажер је након тога налијепио и шут Милорада Додика ван линије 6,25. Трица је упала без костију, као кап, љепше него она Теодосићева преко Гарбахосе на Свјетском првенству 2010. године.

И тако је одувијек: сви се муче, пате, зноје, савијају, кичмају, промашују и губе, а Додик добија и добија. Некада лако, некада из дубоког аута, а некада уз очигледну помоћ судија. Али добија.

Три кума, једна прича

Посљедњу утакмицу Додик је добио малтене са трибина и уз слијепе судије. Против њега су били чак и његови саиграчи. Нису му додавали лопту, блокирали су му отворене шутеве, пресијецали су му кретање, али је он утакмицу, на концу, добио. Противници су се бунили, улагали приговоре, али је врховно тијело - чак и оно! - пресудило у његову корист.

Политика је, да парафразирам ону изанђалу максиму, утакмица која се игра двадесет година и у којој Додик вазда побјеђује.

За вријеме Додикове владавине неколико стотина хиљада грађана Републике Српске отишло је стомаком за хљебом, али су Додик и СНСД остали

Чини се да Додику ништа није забрањено. Вучића и Томислава Николића назове политичким побачајима, а потом ужива деценијску заштиту првог човјека Србије. Сергеју Лаврову ували украдену икону због чега избије незабиљежен дипломатски скандал, а Владимир Путин га пусти под своју кабаницу. Сину и кћери обезбиједи државне кредите, милионске послове и приде регресирано гориво, а за њега гласају они чија дјеца немају шта да једу и чији унуци носе патике са одлијепљеним ђоновима.

Његов први кум је робијао због малверзација акцијама Медицинске електронике, а потом је добио дозволу да гради зградурину у којој се данас налазе, између осталих, м:тел и Лутрија Републике Српске. Његов други кум је уништио здравство Републике Српске, а потом је постао декан Медицинског факултета Универзитета у Бањој Луци. Његов трећи кум је у бесцијење замијенио земљиште бањолучке Пољопривредне школе да би постао тајкун, јер је само за то, како кажу, био надарен. И никоме ништа. Додик и даље побјеђује.

Његова породица напросто има све за разлику од стотина хиљада других које немају ништа. Фирма Агро воће је у власништву Додикове кћерке Горице и брата Горана. Послије ове фирме најбоље послује ресторан Агапе Горице и Иване, Додикове снахе. То је омиљени ресторан званичника Републике Српске који је добио филијалу и у тржном центру Делта планет. Као и неколико тендера Владе Републике Српске за прихрану њених функционера. То је тек, што рекао онај један, увод у анатомију. Каталог је импресиван.

Интерконт-Комерц је у власништву Спасоје Зељковића, супруга Додикове сестре. Запошљава седам радника и бави се трговином на велико, металном робом, инсталацијским материјалом, уређајима, опремом и цијевима за водовод и гријање. Фирма Фруит Ецо у власништву је Додиковог сина Игора и Мирка Добрића. Фруит Ецо је пажњу јавности привукао када им је Инвестиционо-развојна банка Републике Српске преко ноћи одобрила кредит од три милиона, што је тадашњи премијер Додик правдао ријечима како је боље да му син ради него да се дрогира. Што је, нема сумње, тачно. Али има још оних који би да раде умјесто да се дрогирају, па не могу да добију три милиона.

Породица <ем>највећег Србина с ове стране Дрине власник је и компаније Агро дестил која формално-правно припада Додиковом зету Павлу Ћоровићу. Ово предузеће бави се дестилирањем, прочишћавањем и мијешањем алкохолних пића и производњом дестилираних алкохолних пића. Ћоровић је сувласник и у Ред Боx медијима, компанији за графички дизајн, оглашавање, трговину и услуге те еxпорт-импорт.

Е, да је Анте знао...

Ћоровић је регистрован као директор и у предузећу Агро воће и у Глобал Либертyју, заједничкој фирми Игора и Горице Додик. Глобал Либертy регистрован је за трговину на велико дрветом, грађевинским материјалом и санитарном опремом. Радио Игокеа је преименован у Радио Агапе, који је у власништву Горице Додик и Кошаркашког клуба Игокеа, којим управља Ивана Додик. Породица Додик се помиње и као један од оснивача регионалне телевизије Уна. Везе са Проинтером и АТВ-ом није потребно доказивати. Додиков сестрић је на челу Фудбалског клуба Борац и на челу Фудбалског савеза БиХ.

Све је то познато, о свему томе су новинари стотину пута писали и опет ништа. Додик и даље на поломљеним леђима народа јаше своје изборне и политичке побједе. Онај са пензијом од три стотине марака даће и посљедњи фенинг да се услика са предсједником под шатором на Мањачи. Такву оданост имала су прије Додика само двојица: Тито и Милошевић. Чак ни Вучић није у свим приликама предсједник.

Додик мора да воли Републику Српску. Без ње би био тек просјечни трговац јабукама, нафтом и дуваном. Овако је главни баја на берзи (националних) интереса

Додик је постао савршени вођа: кунући се у Србију и Русију, а проклињући Европу, Америку и Сарајево, вријеђа, понижава и отима. Онима које вријеђа и понижава и од којих отима, битан је само први дио те једначине.

Политичку каријеру почео је 1986. године као предсједник Извршног одбора Општине Лакташи. Прије првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини 1990. године постао је члан Савеза реформских снага Анте Марковића. Као кандидат те странке је ушао у Парламент БиХ.

Због неслагања с тадашњом владајућом структуром Народне скупштине Републике Српске 1996. је формирао Клуб независних посланика који је био основа за стварање Странке независних социјалдемократа. Годину касније опет је изабран за посланика у Народној скупштини Републике Српске, а 1998. постаје предсједник Владе Републике Српске и на тој функцији остаје до јануара 2001. За предсједника Републике Српске кандидовао се 1999. године, али 162.154 гласа која је добио нису била довољна да побиједи (до)тадашњег предсједника Српске демократске странке Мирка Шаровића.

За посланика је трећи пут изабран 2002. и ту је дужност обављао до фебруара 2006. Тај период његовог политичког дјеловања остао је упамћен по расправама са СДС-овим Бориславом Бојићем и са тадашњим првим човјеком радикала Миланком Михајлицом. Премијер Српске други пут постаје 2006. године и од тада Републику Српску држи у триангле цхоку. Његова странка је у децембру 2006. однијела увјерљиву побједу на општим изборима у БиХ, а он је по трећи пут постао предсједник Владе Републике Српске.

Дужност предсједника Владе Републике Српске обављао је до септембра 2010. године, када је на тадашњим предсједничким изборима с 319.618 гласова однио побједу и постао предсједник Републике Српске. Ту је дужност службено преузео 15. новембра 2011. када је пред посланицима Народне скупштине Републике Српске положио заклетву. Предсједнички мандат је потврдио и на изборима 2014. побиједивши кандидата Савеза за промјене Огњена Тадића који је, све су прилике, играо против самога себе. Четири године касније је постао члан Предсједништва БиХ из Републике Српске (побиједио Младена Иванића), а недавно је постао предсједник Српске трећи пут освојивши тридесет хиљада гласова више него кандидат опозиције Јелена Тривић.

Тадић га је имао

Додик је бахат, неотесан, бестидан, безобразан, нервозан, свадљив, прост, надмен, уображен, самољубив, ташт, арогантан, осион, охол, дрзак, разметљив, горд. Али је истовремено и вјешт политичар, ненадмашан трговац, врхунски манипулатор, вансеријски стратег, селектор у чијем тиму нико никога не вријеђа, нико никога не гађа пепељаром и нико никога не псује по новинама, безименим порталима и страначким телевизијама. Жељка Цвијановић је члан Предсједништва БиХ из РС-а, СНСД има комотну ситуацију у Народној скупштини Републике Српске, а вјероватно и у оба дома Парламентарне скупштине БиХ.

За вријеме Додикове владавине пропале су три банке, али нису пропали ни Додик ни СНСД. За вријеме Додикове владавине неколико стотина хиљада грађана Републике Српске отишло је стомаком за хљебом, али су Додик и СНСД остали.

За вријеме Додикове владавине уништени су, између осталог, Фармланд и Робне резерве РС-а, али нису уништени Додик и СНСД. Што је Република Српска више пропадала и нестајала, то су Додик и СНСД јачали. Што смо ми били јаднији и сиромашнији, Додик и његови су били блиставији и богатији. Систем спојених судова. Зато Додик мора да воли Републику Српску. Без ње би био тек просјечни трговац јабукама, нафтом и дуваном. Овако је главни баја на берзи (националних) интереса.

Ниједан српски политичар у посљедњих тридесет година није знао како с противницима као Додик. Тадић га је 2014. имао на конопцима, Додик није имао куда, на кољенима се борио за дах, а онда му је у оном фамозном телевизијском дуелу Тадић поклонио побједу. Ако је 2014. био на кољенима, четири године касније је испао из ринга, али се у њега вратио и ставио шампионски појас око стомака. Савез за промјене је газио према побједи држећи у рукама карту на којој се налазило лице убијеног Давида Драгичевића, али Додик је и то нулирао.

Сјећа ли се неко Драгана Чавића? Додиковог најљућег противника, најжешћег, најраснијег и најпоткованијег опозиционара? Памти ли ко њихове окршаје у Народној скупштини Републике Српске? Како је Чавић Додика погрдно називао “Србендом из Лакташа”? Тога се нико више не сјећа. Након избора 2018. Чавићев НДП је коалирао са СНСД-ом, али Додику ни то није било довољно, па је Чавића посадио у директорску фотељу Електрокрајине. Био је то политички трансфер вијека и пад који ни у једној пословици није могао бити лет.

Борислав Пекић је писао како је политика заправо једноставна дјелатност: они који нису на власти учиниће све да дођу на власт, а они који су на власти учиниће све да на њој остану. Додик је и буквално чинио све да дође на власт, као што је и буквално све чинио да на њој остане. Он је као антички краљ Мида: све што додирне претвори у ситни или крупни политички интерес. Додик брине за Србе колико и штука за кедере. Он је грађанин опасних намјера, политичар чији је џеп бунар без дна, бахати господар тендера, талова и усмених договора.

Трајни двојни пакт

Његов политички преображај није суштински. Када је скинуо мајицу Марковићевог реформисте и обукао дукс снажног српског националисте, дукс на чијем се једном рукаву налази застава Србије, а на другом грб Русије, урадио је то зато што је знао да другачије не може да постане и опстане. Једном се излетио, па је у скупштинском дуелу са Драшком Станивуковићем рекао: “Ако хоћеш да побиједиш, мораш да будеш добар са Србијом, Русијом и Црквом”. Није он Србин зато што му српска тробојка пулсира под грлом. Нити је русофил зато што му је Достојевски најдража лектира. Нити је вјерник зато што му је пред очима слика живог бога распетога. Не, Додик је све то само зато што без тога не би могао да буде оно што јесте.

Није он Србин зато што му српска тробојка пулсира под грлом. Нити је русофил зато што му је Достојевски најдража лектира. Нити је вјерник зато што му је пред очима слика живог бога распетога. Не, Додик је све то само зато што без тога не би могао да буде оно што јесте

Немогуће је побројати шта је све народно успио да уништи и шта је све страначко и приватно успио да изгради. Након прошлих општих избора генијалним маневром је добио четвртог делегата у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. Све су прилике да ће тако бити и сада. Али, ако и не буде, освојио је Клуб Бошњака у Вијећу народа Републике Српске који му је годинама био кост у грлу. Убиједио је Русе да је и даље њихов играч. Увјерио је народ да се бори за њих. Увјерио је ботове да без њега нема Српске. Као Икар често лети близу сунца. Али њему израсту нова крила чим му се стара отопе. Непрестано пада, али никада не падне.

За двадесет година владавине имао је само једног дисидента - Драгу Калабића. Све остале омразе у странци, којих мора бити преко сваке мјере, гурао је под тепих или је давио свиленим гајтаном. Производио је послушнике као Кинези јефтине пластичне лепезе. Чак и они који су ојачали, попут Зорана Тегелтије или Драгана Лукача, нису могли до краја с њим.

Направио је трајни двојни пакт са Драганом Човићем, а само службе знају колико се Бакир Изетбеговић и он надопуњују случајно, а колико намјерно. Преко Човића је добио још једног снажног савезника, предсједника Хрватске Зорана Милановића, који се отворено пача у унутрашње ствари Босне и Херцеговине.

Успио је у ономе што је најтеже: промијенио је народ. Хероји су постали кукавице, паметни се легитимишу као будале, а способни су добили трајну забрану рада. Раселио је добар комад Српске, а у њене институције је населио све страначко што је могао. О његовим некретнинама не вриједи говорити. Ако их је Мићо Мићић имао онолико, колико их тек Додик има? Легенда каже да су му јабуке једне године родиле преко свих очекивања и да је требало неколико дана да се све то обере. Умјесто да ангажује бераче, Додик је подигао Бобана Кустурића коме је рекао да лети наопачке тик изнад воћњака да би пропелером отресао све што треба.

Љубивоје Ршумовић на једном мјесту вели како је деда Божо Симовић говорио: Лажи, кради и куни се криво/не би ли се остануло живо. Ове би ријечи биле изврстан политички епитаф Милораду Додику.

(Аутор: Горан Дакић- Ослободјење/ Фото: Агенције)