Огорчење грађана Српске због дивљања цијена

Не, нисмо преко ноћи постали Швајцарска, нашли ћуп са благом или открили да имамо богату тетку у Америци. Више смо трошили, свједоче грађани, јер смо због поскупљења свега што дотакнемо морали још дубље да гурнемо руку у празне џепове. Зна се, кажу, ко највише троши.

Грађани су, истичу, и политичари и богати људи који пуно троше па нам они утичу на статистику.

Све је данас скупо, а цијене расту сваког дана.

“Данас купите хљеб који је већ сутра 20 фенинга скупљи. Тако је са свим основним животним намирницама. Поскупјело је и гориво, али ћемо се возити кад имамо пара да га купимо, а да једемо морамо сваког дана”, рекли су нам анкетирани грађани.

Додају да су примања остала скоро иста, а да су свако повећање поскупљења “појела”.

Одавно је рачуница за куповину, након плаћања рачуна, постала другачија. Више се не купује све што је потребно, поготово у последњих годину дана.

“Ма какви, то је давна прошлост. Купиш за онолико колико имаш у џепу плашећи се да ће рачун на каси бити већи. Пружи се онолико колико можеш да се покријеш, онако како су стари људи говорили. Сад каиш мора да се стегне па оно што си трошио претходних година сад мораш да пополовиш”, причају грађани Бијељине, Добоја, Приједора и Пала.

Инфлација је учинила своје. Већина грађана били су нијеми посматрачи који нису знали шта их је снашло, каже струка.

Снежана Шешлија предсједник Удружења за заштиту потрошача “ТоПееР” из Добоја каже су цијене намирница подизане од 2 до10 фенинга, па су тако стално имале неку нову цијену.

“Ми уопште нисмо били свјесни тога јер поскупљење од 10-15 одсто у једном дану одмах примјетимо, али кад поскупљују од 0.001 одсто, па на то опет 10 одсто, ми то не региструјемо. Паковања су такође често мања, па тако ми на крају видимо резултат свега тога, а то су енормно већи трошкови живота”, објашњава Шешлија.

Трошкови становања и превоза, односно горива повећани за 30 одсто, каже економиста Славиша Раковић и додаје да су то трошкови на које грађани не могу да утичу и на којима не могу да штеде.

“Поред тога, ту су и спољни фактори који су томе допринијели, а прије свега бих рекао да се ради о дијаспори која је 2022. први пут након ковид кризе имала прилику да масовно дође у домовину и купује. Та потрошња се сигурно види у горе поменутој статистици”, каже Раковић.

Иако себе често храбре оним чувеним “биће боље, само да смо смо ми живи и здрави”, када се ради о изгледима да се стање поправи, а цијене падну или се бар стабилизују, грађани су једногласни: Не знамо колико ће цијене још да расту али ће сигурно расти.

Нису оптимисти по питању тога шта нас чека у будућности. Сматрају да ће стање бити све горе јер, како кажу “власт неће да укине акцизе које им пуне буџет, млади људи одоше и неће имати ко да ради и заради, а питање је хоће ли бити новца за пензије”.

Како би се помогло грађанима, потребне су хитне, доследне и транспаранте мјере институција, али да се у рјешавање кризе укључе и економисти, каже Снежана Шешлија.

“Најнеопходније је да се цивилни сектор укључи како би утицао на то да се буџетска средства расподјељују као да је буџет социјални јер ми више немамо развојног буџета. О томе не треба ни да размишљамо јер прво треба изаћи из кризе. Грађани би из кризе требало да изађу здрави, јер ако будемо давали оволико новца за лијекове, не знам чега ћемо се одрећи”, јасна је Шешлија.

Трговци би, такође требало да буду одговорнији јер, истиче Шешлија, данас могу да узму пуно новца али сутра неће имати ко да уђе у продавницу. Додаје да ће тада бити угрожени и они, а не само грађани.

(БН Фото:Архива)