Криминализација јавне ријечи ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ДИКТАТУРЕ

Колико јуче, Народна скупштина РС усвојила је нацрт закона о клевети и увреди. Дакако, у форми допуне Кривичног закона овдашњег ентитета. Не могу (а надам се да и не треба) замарати читаоце расправама на поменутој сједници. Али, морам рећи нешто друго, чини ми се доиста важно. Ријеч је о позадини овог документа. 

Наиме, поменуте одредбе овог документа нису заправо усмјерене против новинара, против медија, против оваквих или онаквих дезинформација – усмјерене су на оно што се налази иза те фасаде. Јер, основни циљ тзв. Нацрта није никакво „прочишћавање медијског простора“ или пак „уређивање правила понашања“ или  неко „дисциплиновање новинара“. Не. Онај суштински циљ је ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ДИКТАТУРЕ.

Дакле, није битно шта је и како неко рекао или написао против некога, ваћ да ли је то учинио по прописима или не. У складу с тим, нама ће бити дозвољено да се дружимо, да се волимо, да сањамо – само и искључиво ако то радимо по прописима. Можда да и васпитавамо дјецу „по прописима“. А у противном, слиједе драконске казне за кршење тих прописа!?  Вјероватно ћемо морати и да једемо (ако будемо имали шта)  исто тако по тим истим прописима. У прилог томе је на јучерашњој сједници  Народне скупштине један од говорника изрекао и готово невјероватан захтјев: он жели да има тзв. здрав језик, да чује тзв. здраве ријечи, а не било какве. И онда ће, ваљда, моћи слободно да дише... И још је додао да је најважније да ли се јавно износи истина или неистина. Не знајући, наравно, у својој примитивној свијести, да истина не припада њему и његовим институцијама – него баш нама, обичним људима.

И колико знам, дотични говорник није биолошки могао учествовати у оснивању Трећег Рајха, али што се тиче Четвртог – очигледно би могао.

На трагу претходног су и министри из Владе РС, на челу са млађаним министром правде, који је нажалост правник, али је и званични предлагач поменутих бесмислица. Наравно, примјера са ове дводневне сједнице парламента РС има још, али они – бар по мом суду – не захтијевају било какво даљње навођење.

Јер на сједници се није огласио ни премијер, а нити министар образовања. Зашто?       

Није се, такође, огласио ни шеф државе, а ни шефица Вијећа министара, госпођа Кришто. И не само то – општем ћутању су се придружили и Универзитет у Бањалуци, Филозофски факултет (као једини факултет хуманистичких наука овдје), па и ректор бањалучког Универзитета, који је у два наврата рекао да он не може ништа коментарисати што је везано за увођење диктатуре у наше животе – јер је он љекар, а то је искључиво правно питање! Свашта.

Ћуте, такође, и свеколике академије наука у овој нашој малој земљи, (без) бројни академици, и не знам ко све још. Не ћути, колико знам, тек нас неколико обичних људи, чији се глас и не чује предалеко. С обзиром на општи мук, вјероватно би имало смисла  снимити и наставак оног култног филма о пљачки Трећег Рајха, гдје су маестралне улоге одиграли Драган Николић и Никола Ђуричко. Радни наслов поменутог наставка могао би гласити овако: „Велика пљачка Четвртог Рајха.“ Снимање би се обавило на просторима Босне и Херцеговине, уз учешће три режисера (по један из сваког конститутивног народа), док би се на истом принципу формирала и глумачка екипа. Евентуални проблеми би једино могли настати код рада на сценарију, јер се о томе морају прецизно усагласити поменути конститутивни народи. Но, како год било, овај пројекат има шансе да успије.

А за то вријеме, ми ћемо предано радити на обнови и изградњи наше мале земље. Нећемо правити никакве протесте,  нећемо излазити на улице, нећемо никог ометати у њиховим  монструозним наканама. Договорили смо да радимо тајно, у кружоцима, у затворским ћелијама... Као и у ранија времена када се водила борба против пошасти фашизма...

Ето, морам сада прекинути овај текст, јер журим на састанак моје илегалне групе.

С. Ф.       С. Н.

Бука/Миодраг Живановић, пензионер