Прича о масакру: Сестра трчала да спаси брата

Кажу да је дечак - убица из добре породице и да је био одличан ђак... Нити је он из добре породице нити је одличан ђак, иако је имао све петице... Добра породица је једино она у којој има љубави између чланова породице и према другим људима, а све остале породице су, нажалост, мање или више лоше и то се одражава на психу сваког детета и не може да се надокнади ни са чим.

Одличан ђак није онај који има све петице, него онај који је разуман, разумнији од друге деце.

На супротној страни од овог детета које никога не воли, (нажалост честа појава код деце и одраслих у данашњем времену отуђености), стоји девојчица која је невероватном прибраншћу успела да се спасе, да побегне из учионице... Задивљена сам њеном храброшћу да се помери с места пред убицом који пуца у свим правцима, а камоли да дотрчи из четврте клупе до врата и да истрчи из учионице...

Та учионица налази се у приземљу, недалеко од излаза из школе... када је већ била толико прибрана и храбра да истрчи из учионице, по логици свакој било би да спашава себе и да трчи према излазу из зграде најкраћим путем... да тражи помоћ на улици или према директоровој и наставничкој канцеларији... Све се то налази у близини кабинета за историју, десно ходником, одмах иза угла...

Али не.... Она није трчала ка излазу из школе до кога би врло брзо стигла... Она је отрчала лево, у супротном правцу, према другом ходнику, према компликованом пролазу са тешким стакленим вратима која је требало отворити и бројним степеницама, на којима је убица могао лако да је стигне да је кренуо за њом... Она је трчала врло дугим празним ходником, који спаја две зграде ове школе... Трчала је у супротном правцу од излаза из школе да би дотрчала до друге зграде у којој се налазе нижи разреди ученика...

А тамо је њен млађи брат ?. Колика је љубав њу носила да када је истрчала из своје учионице није бежала ка излазу него је трчала право до учионице свог млађег брата... да обавести његову учитељицу да закључа учионицу и да сакрије децу... Та девојчица није поступила онако како би поступила већина људи чији је живот у великој опасности... да спашава себе и истрчи што пре напоље из зграде... Она је отрчала кроз дуге компликоване ходнике и степеништа до друге зграде (што уопште није близу) да спашава свог млађег брата ❤...

То је љубав ❤. То је дете из добре породице која га је научила да воли ❤... Иако је њен живот био у опасности, иако је била у шоку и сведок стравичне трагедије у својој учионици, она је ипак имала свести и снаге да трчи да спашава свог млађег брата, а не само себе ❤.

Причајте деци својој о овој девојчици којој је само љубав дала снагу да побегне и да спашава свог млађег брата, у тренутку када је њен живот био најугроженији.

Сва деца су доживела велику тугу и бол... само примерима племените љубави можемо да лечимо њихове ране... и своје.

Нека спавају у миру мали анђели којих више нема. ? Спашавајмо децу која су преживела.

Не говорите да је дечак убица био супер ђак, да је био геније, да је из добре куће... Ништа од тога није истина.

Ова девојчица која је трчала да спашава млађег брата, када је њен живот био најугроженији је за пример, за похвалу, за медаљу, за љубав према другом бићу, за хуманост, племенитост, храброст, која вреди више од сваке оцене и одличног успеха и било каквог успеха у животу и каријери.

<стронг>Директно/Верица Ракоњац Павловић, бивша директорица пете гимназије Фото: Директно/Принтсцреен