Зашто нам је у миру потребно толико оружја?

Зашто нам је потребно оружје, подстиче ли само посједовање оружја на агресивност и да ли држањем, прије свега, нелегалног оружја шаљемо погрешну слику нашој дјеци, питали смо психологе, социологе и грађане.

У Босни и Херцеговини су у 2017. години на стотину становника регистрована 31,2 комада оружја. БиХ има више од 1.180.000 комада оружја, од чега је око 350.000 регистровано, а око 830.000 нерегистровано.

Зашто нам је у миру потребно толико оружја и у каквом то друштву живимо?

“Не знамо зашто данас некоме треба оружје”, кажу грађани Бијељине,” јер се сви овдје осјећамо безбједно.“

Додају да је страшно то што много омладине, прије свега младих момака, оружје носи за појасом или у ауту па, кад се наљуте, правду узимају у своје руке.

Живимо у послијератном друштву у којем је доста оружја остало у породицама. То оружје нам, каже психолог Вилдана Зрнановић, пружа и подиже субјективни, материјални осјећај сигурности, али је и дио нашег менталитета.

Санди Диздаревић, професор криминалистичке психологије, подвлачи да живимо у сталним психолошким притисцима јер нас политичке елите у земљи константно трују да ћемо ратовати.

Социолог Владимир Васић додаје да смо и даље традиционално друштво у ком свадбе и друге радосне догађаје употпуњујемо коришћењем оружја и понекад их претворимо у трагичне догађаје.

Све већи број убистава у БиХ и региону посљедица је 30-годишњих психоза, захтјева, стресова и изазова са којима људи очигледно нису у стању да се изборе, а који нарушавају њихово ментално здравље. Окидач може бити било која ситуација, каже Зрнановић.

“То може бити начин на који је неко одгајан: ако су појединци одрасли у насиљу, лакше ће потегнути за оружјем. Генетске предиспозиције су понекад јако важне, а имамо и особе које имају антисоцијалне карактеристике личности. Кад се то упари са експлозивним темпераментом, долази до трагедије”, истиче Зрнановићева.

Мушкарци с ових простора се од малих ногу, куповином оружја-играчака уче да се тиме траже статус и положај у друштву, поготово ако се осјећају инфериорно, каже Зрнановић и додаје да, ако су родитељи фасцинирани оружјем и њиме штите породицу, дјеци шаљу јасну поруку да би на сличан начин требало да заштите себе.

“Бројна истраживања су показала да само посједовање оружја, играчке и игре рата повећавају агресивност код одраслих људи и код дјеце”, објашњава Зрнановић.

Васић додаје да тиме дјеци шаљемо негативну поруку.

“Дјеца у већини случајева не слушају него гледају. Наш однос док их васпитавамо је овакав: више има слике, нема тона. Дјеца хоће да раде оно што ми радимо”, наводи Васић.

Грађани сматрају да коришћење оружја има смисла само у самодобрани, али да је веома тешко утврдити када је заиста употријебљено у ту сврху.

“У сваком другом случају треба размишљати и борити се главом, а не оружјем”, поручују они.

Како бисмо избјегли мучне слике трагедија, разарање домова и читавих породица потребно је, савјетују стручњаци да, на првом мјесту, људи који имају неки проблем потраже стручну и психолошку помоћ. Основа свега су, истичу, едукација и строжи закони, односно нулта толеранција на злочин.

(БН)  Фото: Сцхреенсхот/YоуТубе