Највеће село у БиХ остаје без младих (ВИДЕО)

Сеоска школа у Црњелову некада је годишње изводила и до хиљаду ђака. Ове године уписано је 26 првака.

“Наставне 1963. односно 1964. године било је око 935 ученика што је ако упоредимо са овом школском годином гдје имамо 200 ученика драстично мање.”, каже за БН  директор ОШ “Свети Сава” у Црњелову Драгана Перић Кокановић. 

Учитељ Драган Максимовић, који је цио радни вијек провео у овој школи наводи да је највише ђака било средином седамдесетих година прошлог вијека када је у школи било 1.130 ученика распоређених у пет паралелних одјељења.

Зато дјеца поријеком из Црњелова пуне одјељења у аустријском граду Тулну. Крајње забрињавајући податак који свједочи о броју породица које су напустиле ово село.

“Црњелово је важило у прошлом неком времену као синоним једног јаког друштва, стабилног друштва. Највеће село у Босни и Херцеговини које је одисало и људима и животом и радом. То се најбоље може видјети када у јеку сезоне, овим путем поред храма ријетко можете видјети да прође неки трактор или камион”, рекао је у изјави за БН свештеник из Доњег Црњелова Слободан Мићић. 

Расељавање је посљедица небриге власти за храниоце свих нас, пољопривреднике који су у Црњелову некада годишње производили више од 600 вагона паприке, купуса, лубенице, па је свака кућа имала по један “тамић”, којим се поврће превозило широм региона.

“Све куће углавном које су се бавиле пољопривредом, повртларством од 1983. 1984. тад је било максималан број камиона, тада су у Словенији двије године радили камионе само за Црњелово” , прича нам Ненад Николић из Горњег Црњелова. 

Данас се ријетки “тамићи” крећу црњеловачким путевима. Стари умиру, а млади одоше у град, а све је више оних који одлазе даље, у иностранство, јер се од пољопривреде више не може живјети, причају нам ови вриједни домаћини.

Пољопривредник из Доњег Црњелова Младен Митровић каже да је проблем радна снага. “Вјерујте да у пластеник више неће нико. Задња генерација која се бави производњом хране, конкретно поврћа, паприка , парадајиз, краставац, лубеница, диња, значи задња генерација та моја.”

Само се ријетки који су отишли из села, враћају у родно мјесто. Тако се након зарађене пензије у Минхену Нада Ђукић вратила назад у Доње Црњелово.

Нада каже да би било најбоље да се овдје направе неке фабрике. “Лијепо би било када би се овдје отварале фабрике да се овдје запошљавају да не иду из своје државе из своје земље.”

А док село гори, власт се чешља. 

Учитељ Драган Максимовић истиче да би било много боље да се млади могу запослити и када би се запошљавали у свом граду многи би остајали у своме селу.

Можда ће се и они првачићи из Тулина некада вратити у завичај, али тек након вијека провреденог у иностранству. А до тада у  најбогатијем селу са најбољом земљом, малтене кућа до куће се гаси.

Док су се села на истоку Република Срспке одавно угасила. Преозбиљна тема у коју морамо да се укључимо, од сваке куће, од сваке породице па до врха државе, јер овако нећемо стићи нигдје, поручили су угледни домаћини из некада највећег села у Босни и Херцеговини.

(БН) Фото: БН