ИРБ крије фирме од којих не може наплатити дугове

Поред ИРБ-а, ни Влада Републике Српске не оглашава се у вези са овим питањем. ЦАПИТАЛ је открио да је на претпосљедној сједници Влада прихватила понуду бијељинског адвоката Милоша Стевановића који је преко своје фирме „Стандард Рачуноводствене Услуге“ за откуп 180 милиона КМ понудио 35,6 милиона КМ, али у саопштењу послије сједнице о томе није било ни ријечи.

„Са свим учесницима у поступку продаје портфеља потраживања, друштвима која су упутила писмо намјере, односно понуду, закључени су уговори о повјерљивости, који обавезују обје стране – и понудиоца и ИРБРС као овлаштеног продавца“, наводи се у одговору ИРБ-а на питања ЦАПИТАЛ-а.

Предметним уговорима, каже се даље, повјерљивим подацима сматрају се сви подаци у вези са прикупљањем понуда, као и подаци о пословању, имовини, правима и обавезама Фонда, као и пословању, имовини, правима и обавезама дужника и јемаца из потраживања из портфеља, као и других лица која се појављују у уговорима или другој документацији везаној за потраживања из портфеља који се продаје.

„Такође, сам уговор о купопродаји потраживања, тендерска документација, као и сви подаци у вези с њима спадају у повјерљиве податке и представљају пословну тајну. Из наведених разлога исте нисмо у могућности објављивати“, наводи се у одговору ИРБ-а.

То практично значи да власт крије податке о више од 180 милиона марака кредитних средстава које је без посредовања комерцијалних банака директно преко Фонда за развој и запошљавање ИРБ-а РС у виду зајмова пласирала предузећима блиским власти које та предузећа нису враћала.

Умјесто одговара на питања зашто је својевремено уопште креирана ризична кредитна линија преко које су средства добијена продајом „Телеком Српске“ преко ИРБ-а давана директно, често без икаквог обезбјеђења, власт је отишла корак даље и више од 180 милиона марака који су пласирани на тај начин продала за мање од 20 одсто вриједности.

Друго исто тако значајно питање је зашто се ИРБ уопште одлучио на овај корак, односно на продају портфеља, јер се намеће логично питање како је могуће да „држава“ не може да наплати своја потраживања, а моћи ће купац њених потраживања, у овом случају адвокат из Бијељине.

Подсјећамо, према огласу који је расписао ИРБ номинална вриједност доспјелих потраживања је око 125,5 милиона КМ, док се остатак од 54,1 милион КМ односи на обрачунате камате, а ради се о 41 уговору о зајму, са 37 дужника.

„Пошто је у јавном огласу наведено да је ријеч о 41. уговору о зајму са 37 дужника, молимо вас да нам одговорите о којим дужницима се ради“, гласило је једно од питања на које је ИРБ одбио да одговори.

Из ИРБ-а су одбили да одговоре и на питање којих је то десет уговора „тешких“ 16,9 милиона КМ који нису обезбијеђени заложним правом на некретнинама, опреми и осталој покретној имовини.

Економиста Зоран Павловић каже да сви ћуте и крију информације зато што би се њиховим откривањем сазнало коме је власт дала народна средства без обавезе да их врати.

„То што се сада ради се зове чишћење биланса. Банке своја доспјела потраживања продају некоме и ишчисте своје билансе, а купац касније на овај или онај начин полако наплаћује та потраживања. На примјер, нечији кредит од пет милиона је откупио за милион КМ и сада ће га продати тој фирми за рецимо милион и по-два или ће постати сувласник те фирме са акцијама вриједним пет милиона“, прецизира Павловић.

Он истиче да је у овом случају посебно жалосно то што се ради о народним парама које су повјерене ИРБ-у са образложењем да ће прије свега служити за подршку новом запошљавању.

„Све што се дешава, од креирања кредитне линије преко које су средства давана директно, па до продаје тог портфеља, резултат је неуређеног система, а у неуређеном систему тражити ред, одговоре и одговорност је сулудо“, закључује Павловић.

(Цапитал) Фото: Илустрација/Цапитал