Владавина права или анархија: Суђење Додику показаће у којем правцу иде БиХ

Одбрана Милорада Додика поднијела је 11. децембра жалбу Суду БиХ због одбијања да се суђење предсједнику Републике Српске пребаци из Сарајева у Основни суд у Бањалуку. Горан Бубић, Додиков адвокат, навео је да је одбрана такав захтјев поднијела, између осталог, и "због сумње у објективност и непристрасност Суда БиХ". Бубић је саопштио да те сумње проистичу из изјава високог представника у БиХ Кристијана Шмита, потом изјава амбасадора САД и Велике Британије, које се, сматра он, „тичу уплитања у независност Суда“.

„Четврта изјава, јесте изјава предсједника Суда БиХ (Ранка Дебевеца), који се негативно изјашњавао о предсједнику Републике Српске“, казао је Додиков адвокат.

Рекао је да је Суду БиХ упућен и „нови приједлог“, који се тиче непристрасног поступања Суда, што суштински значи потпуно изузеће Суда БиХ у овом случају. Потврђују то и ове Бубићеве ријечи: „Овај захтјев се не тиче непристрасности поступајућег судије (Мирсада Стрике), евентуално судија који би могли доћи у предмет у наредном периоду, у наредним фазама и по различитим основама, већ се тиче свих судија Суда БиХ“!

Најважнији аргумент Додикове одбране да му се не треба судити у државном суду БиХ, већ пред надлежним судом у Бањалуци, је то што је, наводно, „створена атмофера која гради непријатељски став према предсједнику Републике Српске, па се може говорити о потенцијално осветничким могућностима“. А све то, јер је Додик у последњих десетак година негирао легитимитет државног суда и тужилаштва БиХ.

ПРОЛОНГИРАЊЕ НЕЋЕ УКИНУТИ ПРОЦЕС

Потези Додикове одбране имају за циљ да спријече почетак главне расправе, који је заказан за 20. децембар. Према мишљењу правника са којима се консултовао Журнал, почетак главног претреса може бити пролонгиран за још петнаест до двадесет дана, колико се адвокатски тим може користити процедуралним инструментима, али је неминовно да ће се Додик веома брзо морати суочити са оптужницом државног Тужилаштва у судници Суда БиХ.

Уосталом, било је и за очекивати да ће предсједник Републике Српске и његови политички сљедбеници покушати да процес против Додика претворе у суђење Босни и Херцеговини и њеним институцијама, првенствено Тужилаштву и Суду БиХ. Према Додиковој замисли, тужилац би требало да буде Република Српска, а оптужени Тужилаштво и Суд БиХ. Наравно, у таквој поставци сцене, Додик би требало да пресуди државном суду и тужилаштву и избрише их из правосудног система БиХ.

Од самог почетка Додик чини све да себе поистовјети са Републиком Српском, намећући наратив да је суђење, које је његов лични проблем, заправо суђење Републици Српској, док су Тужилаштво и Суд БиХ, наводно, само продужене руке оних који желе да униште овај бх. ентитет. Некад су то САД и политичари из Сарајева, плус Кристијан Шмит, некада Велика Британија и САД, заједно са дијелом ЕУ, некада сви заједно.

За одбрану Додика, режим у Бањалуци је организовао низ скупова високог ризика под називом „Граница постоји“, па су, када су схватили да би то могло да постане веома опасно због могућих инцидената, та окупљања преселили у дворане и тргове широм Републике Српске под егидом „Бранимо Српску“.

Никада нико није поставио питање ко финансира те скупове и колико је јавног новца потрошено, само да би се покушало спријечити суђење Додику (не Републици Српској) у Суду БиХ. У исто вријеме, сви медији под контролом власти у Републици Српској такође су упрегнути у Додикову одбрану, а као на фабричкој траци редају се разни аналитичари, полуаналитичари, правници, бројни десничари, па и сам руски амбасадор у БиХ Игор Калабухов, који процес против Додика карактеришу као политички мотивисан и суђење самој Републици Српској.

ДВОСТРУКА МЈЕРИЛА ЗА БОНСКА ОВЛАШТЕЊА

Сва та, добро осмишљена и медијски веома агресивна парада, служи за постизање два циља. Први је да сам процес изгуби смисао, да се гурне на маргину и да о њему не расправља правним аргументима, већ да се потпуно политизује причама о могућем новом сукобу у земљи, опстанком/неопстанком БиХ, најавама сецесије Републике Српске…

Ријечју, свиме оним што нема везе са правним аспектима и самом суштином процеса. Други, примарни циљ, јесте одбрана самог Милорада Додика. Да би га реализовала, власт у Републици Српској као свој аргумент наводи да, наводно, не признаје Кристијана Шмита за високог представника, јер његово именовање није потврђено у Савјету безбједности УН-а.

Генерални секретар УН-а Антонио Гутерес потврдио је да је именовање високих представника у надлежности Савјета за спровођење мира (ПИЦ) и да Шмитово постављење није преседан, јер је иста ситуација била и са некадашњим високим представником Криистијаном Шварц Шилингом. Додик се никада није побунио против Шварц Шилинга, па је његово негирање лигитимитета Сцхмидта бесмислено.

Не пије воде ни Додикова прича о томе како су „бонска овлаштења“ непостојећа, јер су он сам, као и његов СНСД, деценијама уназад прихватили низ одлука донесених на основу тих овлаштења. „Бонска овлаштења“ Додик је почео негирати, тек када се сам нашао на њиховом удару, односно када их је Шмит употријебио и наметнуо одредбе Кривичног закона БиХ, по којима је Додик оптужен.

Ма колико негирао Шмита као високог представника и без обзира што свакодневно негира легитимитет Тужилаштва и Суда БиХ, чињеница је да се Додик одазива на позиве државног суда, а прије тога и Тужилаштва БиХ, које је по измјенама Кривичног закона БиХ, које је наметнуо Шмит, подигло оптужницу против њега.  Само ове двије чињенице потврђују да Додик итекако признаје и Шмита за високог представника, баш као и Суд и Тужилаштво БиХ, што не може прикрити силна вербална агресија.

Све приче о непризнавању Шмита и „бонских овлаштења“ служе тек као огромна димна завјеса, којом Додик жели прикрити суштину процеса који се води против њега, а која је врло једноставна. Шмит је наметнуо измјене Кривичног закона БиХ, према којима се за неизвршавање његових одлука кривично одговара.

Била је то изнуђена реакција на одлуку владајуће већине, предвођене Додиковим СНСД-ом, да у Народној скупштини Републике Српске усвоји два закона који су прописивали да се на територији овог ентитета неће извршавати одлуке Уставног суда БиХ, нити ће се у ентитетском Службеном гласнику објављивати одлуке високог представника.

Шмит је, док је законодавна процедура још трајала, оба ова закона прогласио ништавним и у исто вријеме наметнуо измјене Кривичног закона БиХ, којима је сваки даљи рад на тим законима прогласио кажњивим. Додик је, пак, потписао указ о проглашењу ових закона, чиме је починио кривично дјело. Сада је потпуно свјестан потеза који је учинио, као и чињенице да би неодазивање на судске позиве водило ка његовом привођењу.

Суштина је да је процес сада ту и да је, са правног становишта, врло једноставан, будући да нема много доказа које треба извести и потврдити. Све то води ка претпоставци да ће суђење бити кратко, брзо и ефикасно и да га Додик не може спријечити, шта год да чини.

НЕ ПОСТОЈЕ "ВАЉАНИ РАЗЛОЗИ"

За сада је успио да за скоро два мјесец дана одгоди почетак главног претреса. Према информацијама Журнала из правосудних кругова БиХ може то чинити још укупно максимално 15 дана током суђења.

Са друге стране, Суд БиХ је у договору с одбраном, заказао четири рочишта, почевши од 20. децембра, до када се треба одлучити о најновијим Додиковим жалбама, којима се, поједностављено речено, тражи потпуно изузеће Суда БиХ. Суд БиХ суди искључиво по Кривичном закону БиХ у сједишту суда у Сарајеву. Додикови адвокати упориште за захтјев за измјештање суђења у Бањалуку налазе у одредби Кривичног закона БиХ, која подразумијева „ваљане разлоге“, али тиме би се учинио преседан, на који би се могли позвати сви који су окривљени, не само пред Судом БиХ, већ свим судовима у земљи.

Вриједи се подсјетити да је предмет против Славице Ињац, бивше директорице Агенције за банкарство РС, у случају „Бобар банка“ изузет из Суда БиХ на захтјев њене одбране, због болести оптужене, и пребачен у Окружни суд у Бањалуци. Ињац је правоснажно ослобођена кривице за пропаст Бобар банке, баш као и што је бивши премијер РС Александар Џомбић пред истим бањалучким судом пресуђен да није крив за злоупотребу положаја при додјели кредита Инвестиционо-развојне банке РС од 19,4 милиона марака зворничкој фирми "Енерголинија".

Само ова два случаја говоре да је правосуђе у РС и даље под огромним утицајем владајућих структура и да би премјештање Додиковог процеса у Бањалуку значило његово амнестирање од било какве кривице. Уосталом, пребацивање процеса против Додика, било гдје друго изван Суда БиХ, значило би испуњење његових жеља и, још погубније, крај Суда и Тужилаштва БиХ.

Не само зато што би он био евентуално био ослобођен, већ што би то био јасан знак да те правосудне институције немају кредибилитет нити снагу да се ухвате у коштац са случајевима у којима су оптужени највишу званичници у БиХ. Извјесно је и да ће због суђења Додику политичка ситуација у земљи бити веома турбулентна. БиХ предстоје нагли скокови кризе, њени благи падови и тако у круг, све док се процес правоснажно не оконча.

Процес против Додика, ма колико био његов лични случај, има и шири контекст. Суђење Додику показаће којим ће правцем БиХ ићи даље. Путем, у којем ће институције и наставити да буду заробљене од политичких моћника, као што је то сада углавном случај, или путем ослобађања институција од политичког утицаја, што је основни предуслов за заживљавање владавине права и почетак истинске демократизације друштва у БиХ.

(Зурнал.инфо) Фото: Суд БиХ