Шта или ко тупи критичку оштрицу младих у БиХ?

Млади људи свуда око нас уче, напредују, освајају и мијењају свијет. Или скоро свуда… БиХ се не може похвалити активношћу већине оних који у многим земљама свијет бацају под ноге и обликују га онако како желе, не дозвољавајући му да он обликује њих. Зашто?

“Ми смо те генерације које су одрастале под тзв. балканским начином васпитања. Сви родитељи имају потребу да одгајају паметну дјецу али је јако тешко одгајати паметну дјецу. То аутоматски значи да ће они да доводе у питање и преиспитују и родитељски ауторитет”, каже Дајана Даглас, ликовни умјетник из Бијељине која живи у Вашингтону.

“Други разлог пасивности јесте непровјерење у институције. Кад помисле са ураде нешто, млади мисле да неће имати користи од тога јер институције неће реаговати и одлучују да је боље да остану пасивни”, додаје Николина Лозо, политиколог из Вишеграда.

Оне који желе да се извуку из зоне комфора, пропитују и мијењају систем у БиХ дочека рампа. Да ли се циљано гуши свака критика и тупи критичка оштрица код младих и јесу ли су они пријетња систему?

“Ја имам осјећај да људи који мисле својом главом и који се боре за оно што у себи сматрају истином пријетња било којем систему, не само код нас”, мишљења је др Срђан Лазендић, професор математике у Белгији.

Лозо као најбољи примјер наводи полагање испита на факултету.

“Ријетко ће се ко побунити за оцјену којом није задовољан јер сматрају да ће се замјерити професору тј. ауторитету”, сматра Лозо.

Мали број младих људи користи користи разне стипендије и плаћене праксе тамо гдје није битно како се зовеш, ко су ти родитељи или којој политичкој партији припадаш. Страх, незнање или нешто треће?

“Промјене средине  су јако важне иначе се понашамо као жаба у топлој води: навикнемо се како се она постепено загријава и нисмо способни да се помјеримо. Просто, окружење је такво да нас умртви”, објашњава Дајана Даглас.

“Постоји и одређени страх јер ако одем и не успијем, како ћу се вратити и шта ће ми околина рећи. Зато једноставно не желе да излазе из зоне комфора”, додаје Лозо.

Многи млади нису се помирили са таквим системом вриједности па су, тешка срца, своје парче неба потражили у некој другој, уређенијом земљи. Оно што су нашли иза нових врата која су отворили је, кажу, много другачије од онога што су оставили у БиХ.

“Људи цијене шта имаш да кажеш и да урадиш. Све се цијени само на основу тог рада. То је велика разлика јер код нас такви људи неопажено падну у запећак”, истиче др Лазендић.

Шта је потребно учинити да се наши млади људи ипак врате? Не траже, кажу пуно, само нормалан живот.

“Порука младима је да се школују, да уче, јер знање не може да пропадне колико год се неко трудио и ма колико мислили да се труд и раде исплате, то није тачно. Да у себи задрже критичко мишљење и да буду свјесни да могу јако пуно тога да понуде”, поручују Лозо и Лазендић.

Да ли нам је будућност суморна и јесмо ли је трајно послали тамо негдје гдје сунце туђег неба не грије као ово наше, али гдје се осјећа као важна и цијењена? То процијените сами.

(БН) Фото: БН