Синдикална корпа износи скоро три хиљаде марака

Синдикална потрошачка корпа у БиХ у јануару ове године износила је скоро 2.900 КМ, просјечна плата крајем прошле године око 1300 КМ. Прије 15 година потрошачка корпа је коштала око 1.400 КМ, док је просјечна плата била 790 КМ, показују подаци Савеза синдиката БиХ и Агенције за статистику БиХ.

Чињеница да само за храну издвајамо скоро пола потрошачке корпе, један је од најбољих показатеља колико економски заостајемо за развијеним земљама Европе, кажу економисти.

“Издаци у потрошачкој корпи за прехрану у БиХ су више него двоструко већи у односу на просјеке земља ЕУ и они су значајно већи у односу на све земље региона. Оно што је проблематично је да динамика кретања тих издатака показује стални раст. Тако смо у 2020. години имали да су издаци за храну у потрошачкој корпи учествовали са 37 %, 2021. године 39%, 2022. гофине 44% и прошле године 45 % учешћа издатака за храну”, наводи економиста Миленко Станић.

Храна више није ни скупа, него прескупа, каже Снежана Шешлија из Удружења за заштиту потрошача “Топер” из Добоја, истичући да њихова истраживања говоре да грађани, упркос статистици, на храну мјесечно дају далеко више, између 1800 и 2000 КМ.

“У тим истраживањима смо тражили најјефтиније производе и ако једној трочланог породици треба једна врећица макарона, ишли смо на то да поједу пола. Друго је да смо анализирали цијене у продавницама у четири града. Ви на 1 кг пиринча можете да уштедите 1 КМ. То можда дјелује смијешно али смо ми у позицији да гањамо 1 КМ како бисмо дошли на ниво да трочлана породица не буде гладна”, истиче Шешлија.

Потврђују то и грађани који сваки пут после куповине хране, на каси гледајући у рачун, остану у шоку. Још им се здрав разум не мири са тим да имамо европске цијене, а бх примања. Радимо, дакле, за храну.

“Црвени крст, половна роба, јавна кухиња- то вам је пензионер Републике Српске”, наглашава једна грађанка Добоја.

Квалитет хране коју једемо, кажу стручњаци, посебна је прича, а поразно је да чак и таква храна многима дође тек на треће мјесто приоритета након плаћања рачуна и лијекова. Сву тугу друштва у којем живимо показује лијечење обичног кашља.

“Шалили смо се да треба да покушамо да се лијечимо на природан начин, као некада. Међутим, кад смо израчунали да нам требају 1л млијека дневно, шећер, па лук...схватили смо да је боље да купимо тај сируп који кошта 14 КМ и ријешимо се проблема с једним или два гутљаја. Нажалост, постајемо карикатура сами себи, постајемо хумор и то је оно најгоре”, мишљења је Шешлија.

Гдје су у свему томе они који би требало да брину о грађанима? Домаћа производња није заштићена, систем откупа не постоји, систем расподјеле није добар јер однос цијена у трговини и производњи иде на штету произвођача па су тако незадовољни произвођачи свих врста хране, објашњава Станић.

До неких одговорнијих потеза Владе који би помогли грађанима, а који не би били само брига о њиховим властитим интересима, сурови удар реалности великог дијела грађана стане у једну реченицу.

“Један пензионер нам је рекао: Лако је нама, ми смо навикли да будемо глади”, наводи Шешлија.

(БН) Фото: БН