Снежана Ђуришић о траумама које су је задесиле

- За себе, у својој глави, ја нисам имала ту дијагнозу, али сам видела да нешто није у реду, јер ми је одговарала самоћа. Сметала су ми чак и моја деца и свако ко борави у кући више од пола сата. Одлазила сам да радим и брзо се враћала кући само да будем сама. Гледала сам серије и играла игрице, само да будем сама - рекла је Снежана Ђуришић и додала:

- Изгубила сам брата, па супруга, па оца. Губитак супруга је био веома суров и то мирење са немоћи коју човек има... Ја сам и борац и активна и спретна, и све што пожелим завршим и сада сам после 36 година остала без свог супружника. Имао је инфаркт. Само је било питање - како то може да га више нема. Та немоћ је мене одвела у депресију.

- Цео живот се на мене сручио. Годину дана нисам могла да не заплачем на помен имена мог мужа. Знала сам да док то не прође да не треба да идем негде. Онда сам се са једном колегиницом чула, која је имала исту ситуцију, и она ме је упутила на духовника. Узела сам све те податке и тек после месец дана, када ме је ухватио тај напад, окренула сам телефон око 10 увече тадашњег монаха. Водио се неки разговор кога се ја не сећам. Али занимљиво је да сам осетила олакшање након тог разговора. Имала сам и одлазак код психолога и након годину дана сам осетила олакшање - истакла је она.

ФОТО: КУРИР ТЕЛЕВИЗИЈА

- Хвала богу, ја сам прошла без лекова. Када сам причала са духовником, буде ми лакше на сат, два, а после тога се повећава на дужи временски период. Ја сам се и молила и разговарала. Тај притисак - изађи међу људе, тргни се... то мени није пријало. Јавим се деци, слажем их да идем да спавам, и узмем таблет и играм неке глупости. Ја сам тако радила, то је трајало и по целу ноћ. Али нисам имала страхове. Трајало је годину и по дана. Постало је боље када сам отишла на весеље да радим и нисам одмах отишла кући. То је ишло миц по миц. Прошле су четири године пре него што сам погледала човека са којим данас живим - закључила је Снежана Ђуришић.

(Курир / Ординација )