Умјесто испразног популизма Српској треба одговорна национална политика

У том свјетлу је највљено ванредно засједање Народне скупштине РС прилика да се преломи једна погрешна политика коју промовише СНСД, а која може имати несагледиво лоше посљедице за српски народ у БиХ.

Санкције које су високим функционерима из владајуће структуре у РС наметнуле западне земље предвођене САД су далеко озбиљније него што то власт, а прије свега Милорад Додик жели да предастави, јер оне погађају у саму срж њеног криминалног менталитета, ма колико се иста та власт трудила да то представи као угроженост Републике Српске, борбу за националне интересе и саму Републику Српску.

То се напокон мора отворено да каже и да се преломи са вођењем једне аутодеструктивне политике, а опозиција да изађе из оквира политике двоструких аршина. Јер политичка криза на релацији власт РС-међународна заједница (или један њен дио) без икакве сумње улази у своју кулминацију.

Заклањање иза интереса народа је у најмању руку лицемјерно јер се искључиво ради о заштити личних интереса и покушају да се на сваки начин сачува монопол и недодирљивост власти.

Посебно у ситуацији када је Република Српска на граници ликвидности и финансијске одрживости са депопулацијом која одавно звони на узбуну, јер је дугогодишњим исцрпљивањем народа доведен у питање његов биолошки опстанак на овом простору.

Зато данас Република Српска све више постаје празна љуштура, а преостали народ држи у стању менталне депресије, са све мање вјере да ствари могу да буду и боље и другачије.

Најављена ванредна сједница НСРС чији је сазивач Ненад Стевандић, човјек са минимумом моралног кредибилитета, реална је опасност за Републику Српску, јер нас уводи у један процес унутрашњих политичких сукоба у БиХ и у директну конфронтацију са њеним уставним дејтонским уређењем.

Оспоравање надлежности ЦИК-а и стављањем ван снаге Изборног закона БиХ, са преносом истих на ниво РС, може за лаковјерне на први поглед да изгледа као „патриотски чин“, али је реално удар на уставне надлежности за које су политичку сагласност дале управо власти РС (прије свега СНСД) када су тај исти закон изгласале у Парламенту БиХ.

Можда треба подсјетити да Изборни закон представља најважнији законски акт након устава па се стога често он сам, али и његове измјене и допуне доносе двотрећинском већином у парламентима и скупштинама, јер гарантује осигуравање демократије и људских права.

Иако је од његовог доношења прошло тачно 20 година, упркос чињеници да је до сада у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине претрпио више од 20 измјена и допуна, Изборни закон Босне и Херцеговине није грађанима – бирачима донио транспарентност и демократичност, односно све оно што подразумијева услове за фер и поштене изборе. И то треба отворено да се каже.

У оквиру измјена Изборног закона БиХ никада није било ни политичког договора да се евентуално повећа изборни праг с три на пет посто, нити промијени формула за додјелу мандата, чиме би се спријечила могућност да у законодавна тијела уђу странке, коалиције и појединци с освојених једва стотињак гласова, а тиме и укине могућност трговине мандатима.

Није никада било спремности ни да се деполитизују бирачки одбори, односно да се предсједници и чланови бирачких одбора именују из реда грађана или стручних особа, а не они који су чланови или симпатизери странака, односно они које они делегирају.

Такав принцип у протеклим изборним циклусима озбиљно је нарушавао изборни интегритет с обзиром на то да је Централна изборна комисија БиХ утврдила и санкционисала на стотине предсједника и чланова бирачких одбора који су покушавали промијенити на разне начине изборне резултате, било да су дописивали гласове странкама и појединцима, било да су их покушавали учинити неважећим.

Забрана обављања послова у изборној администрацији за санкционисане, односно новчане казне, били су максимум, јер Тужилаштво БиХ никада није покренуло питање кривичне одговорности за учињене прекршаје што је охрабрило оне који су то чинили да с таквом праксом наставе.

Власти на свим нивоима у БиХ су имале довољно времена и прилике да исправе све ове недостатке, али никада није било довољно политичке воље да се то уради, него се на различите начине тај процес обесмишљавао. У том смислу треба посматрати и најновију иницијативу предсједника НСРС Ненада Стевандића  и настојање СНСД-а да оспоре неопходне техничке измјене Изборног закона БиХ које суштински не доводе у питање ниједан национални интерес и које су апсолутно у интересу грађана.

А о снакцијама и њеним посљедицама нека размишљају они који су их и изазвали, јер се грађани немају ни разлога ни времена бавити са њима.

А уколико Милорад Додик заиста не признаје ни Суд ни Тужилаштво БиХ, као што је и усвојио бесмислене и непримјенљиве закључке Народне скупштине РС о стављању ван снаге њихових одлука и надлежности, престане понашати лицемјерно редовно се одазивајући на рочишта тог истог правосуђа којег не признаје.

И престане се заклањати иза народа и Републике Српске, јер обични људи гледају како да саставе крај са крајем и некако преживе ову и овакву власт.

Из тих разлога је овај политички моменат можда и прилика да се стави тачка на једну непромишљену, бахату и саможиву политику и окренемо реалним животним проблемима становништва и његовим стварним потребама. Док нас још увијек има.

(ИСТОК)