Савановић: Срби упорни у чекању свог Годоа?

Аутор: Александар Савановић

Њемачки правник Карл Шмит написао је ремек-дјело политичке литературе под насловом „Политичка теологија“, у коме је изложио злогласну дефиницију суверена као „оног ко одлучује о ванредном стању“. Као што сви знамо, ванредно стање је оно у коме је суспендован уставни поредак земље. Још као студент, сматрао сам то за пуку бесмислицу чији је очит циљ да да неку логику аутократским системима.

Међутим, живећи у друштву које је већ тридесет+ година у перманентном ванредном стању, ревидирао сам оцјену – сада ми питање гласи: како је могуће да се ванредно стање тако дуго одржава? То је могуће на основу једног специфичног квазирелигијског утемељења политичких ставова и политика, чији је лајтмотив чекање новог Поретка. 

1.

У питању је секуларна изведба семитско-хришћанског мита о „Спасу“: долази неки Избавитељ, који ће након неког преломног историјског догађаја (Апокалипса), побиједити Антихриста, избавити нас мука и успоставити хиљадугодишње Царство. Лако је препознати ову причу у нашој политичкој стварности. Преведено на секуларну терминологију „Избавитељ“ је Путин, „преломни догађај“ је „рат у Украјини“ или чак апокалиптични сценарио нуклеарне катаклизме, а „Царство“ је „Нови свјетски поредак“ који је најавио Путин. 

С обзиром да се Путин већ двије године заглавио у блату Украјине и не показује назнаке да ће се у скорије вријеме искобељати из тог блата, ових дана нам је понуђена блажа верзија ове нарације: „Избавитељ“ је Трамп, „преломни догађај“ су Избори у САД, а „Спас“ је очекивана промјена америчке политике према Србима.  

Ова психологија објашњава иначе тешко објашњиву упорност у лудости наше политике, која већ тридесет година изнова и изнова доживљава поразе, али упорно истрајава у својој лудости, не показујући никакву намјеру да се преиспита и ревидира. Ради глупости, причај још веће глупости, и чекај да Путин/Трамп побиједе. И тако се наша „политика“ своди на вјечно чекање Избавитеља и Спаса. Ми никако да схватимо да је синтагма „Руси долазе“ пуки афоризам, шала, а не политички програм.

2.

На први поглед, питање гласи: како је могуће да ове идиотарије за малу дјецу уопште пију воде? Зато што су оне, иако измаштане, ипак „феноменолошки“ тачне – како је Јунг једном приликом објаснио: "То што Бог не постоји де фацто, ништа не значи. Та идеја производи ефекте као да постоји." Премда ни Путин ни путинистичка империја не постоје на начин како су их наше „патриоте“ измаштали, те фиксидеје производе стварне ефекте у нашој политичкој реалности. Све до мјере да блесави говорници испред Боске у мистичном делиријуму жале што Путин није добацио до Париза.

3.

Но, још важније питање је шта је функција ових бесмислица, и то је и поента цијеле приче. Ради се о оном што је Ерих Фром назвао „ефектом ослобађања од одговорности“. Оваквим квазитеолошким наративима одговорност се увијек деперсонализује и подиже на ниво колективитета, или чак историје. Фрапантна неодговорност према стварним посљедицама политичких одлука, коју демонстрирају наше политичке елите од Милошевића па наовамо, могућа је усљед „ослобађајућег“ ефекта овакве политичке теологије: неважно је како пролазимо у овом, тј. стварном свијету, наше вријеме долази након Прелома.

Све муке, жртве и патње ирелевантне су са становишта будућег Царства. То што су Срби можда и најсиромашнија нација Европе, што је исељавање са ових простора попримило размјере управо библијског егзодуса итд., само су пролазне патње „Небеског народа“, чије вријеме долази након Прелома. Страст са којом се наши путинисти ложе на могућност да спаситељ Путин баци бомбу и спали свијет најбоља је илустрација тога: кога брига за овај свијет када послије бомбе долази Нови поредак и наше доба. 

На исти начин ова метафизика ослобађа и одговорности за злочине: шта год да се ради чини се у име „вишег“ циља – будућег Царства. Спаљивање вјештица („издајника“ у секуларној верзији), масакрирање невјерника и сличне праксе могући су усљед апсолутног необазирања на људска права човјека: ови фанатици себе виде одговорним према човјеку као генеричком појму – „човјечанству“, и његовом „Спасу“, а не према таквим пуким тривијалностима каква је неки конкретни човјек. 

4.

Зато је и дехуманизација противника типична пратиља ове поремећености: противници се не доживљавају као пуки политички противници, већ као сами антихристи, чије је цјелокупно биће „зло“. Како је Адорно једном приликом рекао: „У Аушвицу нису убијана људска бића, већ 'примјерци' једне класе не-бића.“ Када класификујете читаве народе, културе и цивилизације као манифестацију зла, онда можете са мирном савјешћу да их убијате.

Карактеристичан нови примјер су наративи о „нацизму“ Украјинаца: по овој логици, Путин не убија Украјинце, дакле људска бића, већ „нацисте“. Запитајмо се на тренутак како је могуће да се тако очита бесмислица каква је „нацизам“ Украјинаца тако лако прихвата код наших фанатика?

Објашњење је прозаично: овакве сумануте метафизике по дефиницији укључују фигуру зла – Сотону, чију улогу у нашој изведби ове приче играју САД и мрски Запад, а Украјинци су само заблудјеле легије у служби Антихриста. Путинов Распућин Александар Дугин експлиците је употријебио ту слику објаснивши рат ријечима: “ово није рат – већ геополитички егзорцизам. Русија истјерује ђавола из Украјине”.

Шта је жртва стотина хиљада Украјинаца и Руса у односу на побједу над самим Антихристом?

<имг срц="/стораге/имагес/2024/04/21/377951/савановиц-срби-упорни-у-цекању-свог-годоа-2.wебп" алт="" wидтх="787" хеигхт="497" />

Иначе, што је баш занимљиво, стаљинисти су били шампиони ове форе. У по много чему генијалној књизи „Повијест и класна свијест“, Лукач је ослободио Стаљина одговорности према људима и задао му одговорност према историјској мисији: повијесни задатак планетарне Револуције и успоставе хиљадугодишњег Царства комунизма води преко диктатуре. Милиони Руса у гулагу тричава су цијена за побједу над Антихристом – у овом случају капитализмом; и успоставу Царства изабраног народа – у овом случају Пролетаријата.

Поробљавање Чеха, Словака, Мађара, Пољака и других заправо је у њихову корист: сви они у овом свијету пате под совјетском чизмом, али то је у суштини у њихову корист, јер ће након побједе планетарне Револуције и слома капиталистичког антихриста добити сатисфакцију. Бертранд Расел је луцидно примијетио: зашто се комунисти и хришћани толико мрзе? - зато што се боре за монопол над истим психолошким мотивом – теологијом Спаса.

5.

Зашто се овакве фантазије тако успјешно примају код нас? Ниче је понудио увјерљиво објашњење формулацијом „морал робова“: „Ко тежи 'Вишем свијету' – онај ко је незадовољен у стварном свијету.“ Он је то описао поентираним термином „рессентимент“: мржња узрокована због немоћи. Ресентиман је став „моралне“ надмоћи у ситуацији фактичке инфериорности.

„Воља-за-моћ-немоћних“: ми губимо, али смо зато морално исправни и чисти – они побјеђују али су декадентни, „педери“, зли, покварени итд. Зато ће бити кажњени путинистичким Преломом свјетског поретка. „Пропаст Запада“ о којој маштају срБске „патриоте“ само је секуларна изведба Матејеве сељачке форе из јеванђеља: „Лакше ће проћи камила кроз иглене уши него богат у Царство небеско“. 

Наш анимозитет према Западу, који је након распада Југославије успјешно одгајан као национални наратив, резултат је таквог ирационалног и у суштини инфантилног рефлекса због пораза које тридесет година константно доживљавамо у сукобу са моћнијим и бољим противником.

Умјесто да се запитамо шта то западне државе чини тако успјешним и јаким - те покушамо научити и примијенити исто, ми се задовољавамо дјечијим објашњењима типа „усуд историје“, метафизика добро/зло и сличним бајкама. С обзиром да не можемо сагледати узроке пораза, логично је – не можемо ни искорачити из губитничке спирале.

Зато нам не преостаје ништа друго до да упорно понављамо лазаревску патетику: „Ти си добио своју битку, ја сам добио своју.“ Но, у стварности, Лазар није добио никакву битку – напротив, он је лузер који је изгубио и битку, и главу, и земљу. Али квазитеолошка „реинтерпретација“ омогућава да се пораз у стварној историји „истумачи“ као побједа у фиктивној борби добра и зла. Недавно ме је један мој некада паметни пријатељ, који је у међувремену изгубио разум и постао заговорник путинистичких аутократија, сасвим озбиљно убјеђивао, ни мање ни више до: „Србија је побиједила у ратовима 90-тих“. 

6.

Политика утемељена на ирационалним мотивацијама по дефиницији мора бити ирационална. Само наоко дјелује као несретна историјска околност да је скупина фанатика узурпирала наше институције и упорно проводи своја јуришања на политичке вјетрењаче. Заправо, ради се о логици ствари и закономјерности. Цијена ових будалесања је јасна. Док год не извучемо поуке из својих пораза – стварне поуке из стварних историјских догађаја, а не измаштаних фикција, ми ћемо наставити да тумарамо кроз низове пораза.

Када и путинистичка и Трамп илузија изневјере, не треба сумњати да ће наши фанатици потражити новог имагинарног Избавитеља – вјероватно негдје у далекој Азији, од кога ће очекивати да сломи америчког Антихриста и Спас. Но Избавитељи које будемо чекали неће доћи, као што нису долазили ни до сада, а наративи које будемо смишљали да пред собом оправдамо властити неуспјех биће једнако јадни као и до сада што су били. Свима другима сем нас биће предмет за подсмијех и стид.

(<а хреф="хттпс://6yка.цом/колумне/српска-политицка-теологија-упорност-цекања-годоа">Бука) Фото: