Др Благојевић: Закон о експлоатацији опасних руда

Пише: Др Милан Благојевић

Оно што је за очекивати је да се и овај пут задржи рјешење, садржано у једном другом закону - Закону о рударству, према којем би ресорни министар и даље доносио рјешења којима би се одобравала експлоатација свих руда, па тако и оних које су опасне за животну средину и човјека, попут никла, литијума и сличних сировина.

Колико су оне опасне за човјека и природу на свој начин свједочи и саопштење Предсједништва САНУ још из септембра 2012. године (саопштење број 42/10 од 28.9.2012. године).

У њему је САНУ између осталог упозорила јавност на то да отварање рудника никла "нарушава изглед подручја и деградира основне природне вредности и ресурсе" те да "експлоатација сличних, сиромашних руда, претвара зелене површине у Месечеве пејзаже".

С обзиром на ове и бројне друге искуствене спознаје, до којих се дошло научним путем, било би добро да се досадашњи поступак давања одобрења за експлоатацију опасних руда измијени нечим новим, што би било од користи за човјека и животну средину.

Наиме, овдје код нас се усталила пракса, која је преточена и у слово закона, према којој одобрење за експлоатацију свих руда даје ресорни министар својим рјешењем.
Међутим, ту праксу треба мијењати, јер о рударењу не треба одлучивати један човјек или неколицина њих, будући да то нису нити требају бити питања од интереса само за њих, већ се ради о нечему што је интерес далеко шире заједнице људи.

Рецимо, када се треба доносити одлука о томе да ли треба дозволити експлоатацију литијума на Мајевици, или никла на Озрену,  не треба много аргументације да бисмо се увјерили како о таквим питањима одлуку не треба да доноси један човјек, министар својим рјешењем, већ се у сваком од таквих случајева треба доносити посебан закон, нпр. закон о експлоатацији литијума на Мајевици, што до сада није био случај.

Стога такво рјешење најприје треба уградити у системске законе о томе, а то су Закон о рударству и Закон о геолошким истраживањима, како би се избјегло да у тим законима пише да о томе одлучује ресорни министар својим рјешењем. 

Тиме би било омогућено и доношење посебног закона у сваком случају када треба дозволити експлоатацију руда, нарочито оних које су опасне по живот човјека и животну средину.

Предности оваквог поступања биле би вишеструке, од којих би за сада издвојио само двије од њих.

Прво, у том случају би о овим круцијалним стварима расправљао и одлучивао законодавац-парламент, а не појединац, чиме би у значајној мјери била смањена могућност утицаја на појединца и његово подмићивање зарад добијања дозволе за експлоатацију одређене руде.

А друга ништа мања корист је да би се у случају доношења таквих посебних закона омогућавало да исти након усвајања буду подвргнути уставно-судској контроли њихове (не)усклађености са Уставом Републике Српске, и то оним одредбама тог Устава које прописују право сваког човјека на здраву животну средину, које право у себи садржи и забрану доношења закона којима би се повређивало то уставно право.

Само у том случају би онда Уставни суд Републике Српске на основу стручних мишљења могао да утврди и одлучи о томе да ли се, рецимо законом о експлоатацији литијума на Мајевици, или законом о експлоатацији никла на Озрену, повређује Устав Републике Српске тиме што се таквим законима крше уставне одредбе о праву на здраву животну средину.

И да сваки пут када утврди кршење тог уставног права Уставни суд укине такав закон те тиме спријечи за човјека и природу опасну експлоатацију руда.

Садашњи систем је супротан од тога, јер све препушта вољи појединца оличеног у одређеном министру, што никако није добро како за државу тако ни за друштво.

Др Милан Благојевић