Алармантно: Све више дјеце има ‘дигитални аутизам’

Дигитални аутизам или екранизам се може поједностављено објаснити као зависност од било које врсте екрана – мобилни телефони, ТВ, рачунари, таблети, каже психолог из Психијатријске болнице за дјецу и младе у Загребу Ивана Билић. Додаје да се сметње манифестирају до треће године дјететова живота.

“Знамо да је узрок дигиталног аутизма прекомјерно кориштење екрана и нема стриктни почетак сметњи у најранијој доби. Прије него развије зависност од екрана, дјечји мозак је редовно прекомјерно стимулисан кориштењем екрана, а то узрокује стрес у мозгу”, објашњава.

“Класични“ аутизам је неуроразвојни поремећај и трајно је стање код особе чије се функционирање може побољшати различитим терапијским интервенцијама.

“Узрок му је непознат па се и не може говорити о урођеном аутизму. Започиње у раном дјетињству и показује се кроз тешкоће у комуникацији и социјалном функционисању, понављајућим и стереотипним обрасцима понашања, ригидност у мишљењу, присутности специфичних интереса”, каже Билић.

Едукацијски рехабилитатор Јелена Петрановић, запослена у једном вртићу у Лабину, објашњава да “класични” аутизам није “изљечив” за разлику од дигиталног аутизма који је реверзибилног типа, односно могуће је адекватним интервенцијама дијете вратити на уредан развојни ток, ако се на вријеме реагује.

“Симптоматолошки дијете с дигиталним аутизмом дјелује као да припада аутистичном спектру, односно има слабо или уопште нема развијен говор и комуникацијске вјештине – не одазива се на име, не успоставља контакт очима, чак ни невербално не комуницира своје потребе”, објашњава.

Петрановић каже, ако је говор и развијен то су претежито тзв. скриптови или ехолалија, односно нефункционално понављање текстова из цртића или игрица.

“Дијете се често осамљује и не улази у интеракцију с другом дјецом јер нема развијене социјалне вјештине, а и сама игра је неразвијена.”

Играчке не користи функционално већ искључиво у истраживачке сврхе – баца играчке или напримјер само врти точкиће аутића без да га вози. Уз то дијете има слабо развијену и распршену пажњу те могуће и неке облике агресивног понашања због немогућности изражавања властитих потреба те смањене емоционалне регулације услијед зависничког обрасца понашања.

Посљедице нелијеченог дигиталног аутизма

Ако родитељи код дјетета препознају симптоме дигиталног аутизма, Билић каже да се могу јавити надлежном педијатру односно стручној служби вртића/школе који ће их савјетовати и евентуално упутити на даље прегледе или терапијске поступке. Савјетује да у том случају дјетету ограниче кориштење свих екрана те да буду досљедни у провођењу одлуке колико и када их смију користити. Такође је корисно да и властитим примјером покажу када и колико је примјерено користити технологију.

Петрановић додаје да су се учинковитим методама показали логопедски и рехабилитацијски третмани – Флоор тиме, АБА терапија, укључивање дјеце у вртић ако га нису похађали те различите друге спортске или друштвене активности. Објашњава да су терапије успјешне, ако се правовремено реагије и ако родитељи сарађују са стручњацима.

“Нема учинка од терапија, ако дијете код куће и даље проводи вријеме пред екранима те родитељи генерално не слиједе упутства и савјете стручњака”, додаје.

Описала је и један случај с дјечаком који је био изложен мобилном телефону и таблету од шестог мјесеца живота.

“Иако изразито веселе нарави није улазио у интеракцију с другом дјецом, није се уопште играо играчкама те је имао врло слабо развијене говорно-језичне способности. Родитељи су реаговали када дијете, тада трогодишњак које је било пред мобилним телефоном у изузетно опасној ситуацији није дигло поглед с екрана. Обратили су се стручњацима и потпуно укинули екране. Након двије године логопедске и рехабилитацијске терапије дјечак је у потпуности усвојио уредне развојне обрасце”, описала је Петрановић.

Додала је да је то примјер родитеља који заиста нису били свјесни штетног утјецаја екрана те су на вријеме реаговали.

Билић каже да у свакодневном раду готово на свакодневној бази може примијетити како дјеца проводе све више времена на мобилном и интернету, али и свим другим екранима.

“У односу на раније године, чини ми се да је то вријеме дуже”, каже.

Објашњава да су посљедице изложености екранима тешкоће учења и памћења, пажње, спавања, сметње на бихевиоралном плану (бурне реакције, агресивност, слабија толеранција на фрустрацију) и сметње у регулацији емоција.

“У пракси се све чешће виђају и код млађе, али и старије дјеце тешкоће с пажњом и концентрацијом, графомоторичким способностима и нечитким рукописом, потешкоће у односима с вршњацима, породичмом функционисању, агресивним испадима па и депресивним и анксиозним сметњама”, објаснила је Билић.

(Н1/Хина) Фото: Qуора