Благојевић: Борце ВРС од Владе Српске морао да брани Уставни суд БиХ

Пише Др Милан Благојевић

Прочитавши ово обузела ме је туга, знајући како има нешто много важније што власт у Републици Српској годинама неће да уради те да се најприје тиме одужи борцима. Све то ми говори да се наша власт, а с њом и ми, ни након сто година нисмо промијенили те да и за данашње неприлике важи оно што је прије једног вијека о нама записао Рудолф Арчибалд Рајс у својој књизи "Чујте Срби!", рекавши нам да се према нашим борцима:

"Од свих земаља које су учествовале у рату ваша најгоре односи. Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде".

У ушима ми, када сам по ко зна који пут прочитао овај цитат из Рајсове књиге, одзвањају оне ријечи којима се хоће рећи да су они који владају "ћушиле ногом" и наше борце.

Осим што су ми одзвањале у ушима, те ријечи су ме подсјетиле и на нешто што сам лично искусио прије неколико година, радећи као судија Окружног суда у Бањалуци.

Бијаше мај 2020. године када ми је на ред дошао предмет у којем је један борац Војске Републике Српске тужбом у управном спору тражио поништење рјешења Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, којим му је то министарство одбило да призна учешће у рату као борца ВРС.

За такву одлуку Министарство се позвало на члан 128. став 4. Закона о правима бораца Републике Српске, којим је прописано да се "изјаве странке и свједока не сматрају довољним доказним средствима" да би се на основу тога борцу ВРС признао тај статус.

Једноставније речено, може борац да има и стотину свједока који су се борили са њим у ВРС и који би посвједочили да је и он био борац ВРС, то за власт која је усвојила члан 128. став 4. Закона о правима бораца није довољно, ако у војној евиденцији тамо неки писар, па и својим немаром, није записао све то. И да, на основу такве законске одредбе, којом је власт ћушнула наше борце, ни суд не би смио да овом борцу призна тај статус, без обзира што је он имао и двојицу свједока који су хтјели да, и под пријетњом кривичне одговорности за евентуално лажно свједочење, посвједоче да се тај човјек у рату борио као борац ВРС заједно са њима.

Знајући да сам, као јединка, не могу пресудити тако што бих поништио као неуставно то рјешење Министарства за борачка питања, рекавши да треба дозволити саслушање наведених свједока, јер би, да сам тако учинио, Врховни суд Републике Српске моју пресуду одмах поништио пошто тај суд годинама прије тога није хтио да види колико је неуставан члан 128. став 4. Закона о правима бораца, ја сам се одлучио да учиним нешто што прије тога нико није хтио да учини у правосуђу Републике Српске.

Наиме, ја сам, јер ми Устав БиХ даје право на то као поступајућем судији, затражио од Уставног суда БиХ да одлучи да ли је наведени члан 128. став 4. у складу са Уставом БиХ и Европском конвенцијом о људским правима.

Образложио сам у том мом захтјеву да се чланом 128. став 4. крши право на правично суђење, прописано чланом 2. Устава БиХ и чланом 6. Европске конвенције, јер нема правичног суђења ако се странци, у овом случају борцу, законом забрањује да не може саслушати свједоке уколико војни орган није записао у својој евиденцији да се то лице борило у рату као борац ВРС.

Тај захтјев сам 30.6.2020. упутио Уставном суду БиХ, који је 26.3.2021. године донио одлуку, број У-6/20, којом је усвојио мој захтјев и утврдио да члан 128. став 4. Закона о правима бораца није у складу са чланом 2.3.е) Устава БиХ и чланом 6. став 1. Европске конвенције.

Истом одлуком Уставни суд БиХ је наложио Народној скупштини Републике Српске да у року од шест мјесеци усагласи члан 128. став 4. Закона о правима бораца са чланом 2.3.е) Устава БиХ и чланом 6. став 1. Европске конвенције.
Иако оваква одлука Уставног суда БиХ, за разлику од неких других, ни на који начин не атакује на Републику Српску, већ напротив само уклања једну аномалију и омогућује правично суђење у Републици Српској, Народна скупштина Републике Српске, тачније речено власт у Републици Српској, није хтјела да је изврши.

Због тога је Уставни суд БиХ био принуђен да 26.1.2022. године донесе рјешење, број У-6/20, којим је утврдио да Народна скупштина није извршила његову одлуку, број У-6/20 од 26.3.2021. године, па је због тога Уставни суд тим рјешењем одредио начин извршења своје одлуке од 26.3.2021. године, тако што је рекао да ће се члан 128. став 4. Закона о правима бораца примјењивати у складу са том одлуком Уставног суда, што значи да ће се примјењивати тако да се борцима мора дозволити да и путем свједока доказују да су се  у рату борили као борци ВРС.

Све то у коначном значи да је борце ВРС од њихове власти морао да брани Уставни суд БиХ и да им тај суд омогућује да и путем свједока доказују свој борачки статус, кад им то неће да дозволи власт државе за коју су се борили.

Зато тим људима ништа не вриједи Селакова прича о бесплатном паркингу за борце, када некима од тих људи њихова држава неуставно забрањује, на начин објашњен у овом тексту, да докажу да су борци и да су се борили за њу.

Др Милан Благојевић