Др Благојевић: Ламент над односом Русије према нама

Пише: Др Милан Благојевић 

Каква туга и трагедија, ако се само има у виду да је БиХ држава чланица УН којој, због тог њеног статуса, нико, ни УН ни нека друга држава, сама или удружена са трећим државама, а нити било који појединац или канцеларија, нема право наметати своју вољу као закон.

То им толико јасно забрањује Повеља УН, у члановима 2. и 78. 

И Дејтонски мировни споразум ниједном својом одредбом не дозвољава ОХР-у да Босни и Херцеговини намеће законе нити било које друге прописе.

Јер, и Дејтонски споразум, као и Повеља УН, на више мјеста одређује да је БиХ суверена држава у којој само њене надлежне институције могу доносити устав и законе. И нико други, а камоли ОХР и појединац звани високи представник.

Зато је, дакле, тужно и трагично оно што Елмедин Конаковић моли у свом писму САД-у и ЕУ.

Но, једнако тако је тужан, а и трагичан, однос званичне Русије према овом проблему. Тај однос смо, по ко зна који пут, могли видјети и сада, поводом наведеног Конаковићевог писма. 

Јер, Русија и дан-данас само понавља своје безброј пута изречене испразне ставове, додајући овај пут "да је ОХР анахронизам" и да "они који позивају на очување ОХР-а показују страх од суверенитета".

Међутим, умјесто оваквих стерилних понављајућих ставова, и ако заиста жели добро Босни и Херцеговини и свима нама у њој, а то значи да што прије буде окончан анахронизам звани ОХР (каквог нема нигдје другдје у свијету), те да БиХ што прије постане истински суверена држава чланица УН, Русија би требала да уради нешто што деценијама неће да учини.

То нешто садржано је у члану 96. Повеље УН. Према том члану највишег правног акта међународног права, Генерална скупштина УН може тражити од Међународног суда правде да јој да савјетодавно мишљење о сваком правном питању.

Додуше, то може тражити и Савјет безбједности УН, али сам њега с разлогом испустио у претходној реченици, зато што се таква одлука у СБ УН не би могла усвојити пошто би на њу вето ставиле САД, Велика Британија и Француска као сталне чланице тог савјета.

А оне би то учиниле управо зато што су те три државе биле главни креатори тзв. Бонских закључака из децембра 1997. године, којима је првенствено та група држава чланица УН, повредом Повеље УН и државног суверенитета БиХ, одлучила да ОХР управља Босном и Херцеговином као да је БиХ њихова колонија или протекторат, а не држава чланица УН.

Зато, дакле, те три државе као сталне чланице СБ УН сигурно не би дозволиле да се СБ УН обрати Међународном суду правде и затражи савјетодавно мишљење поводом тог правног питања.

Али, право на такво обраћање Међународном суду правде има и Генерална скупштина УН.

Е управо ту, у Генералној скупштини УН, Русија годинама неће да покрене процедуру којом би могла прикупити половину + 1 гласова држава чланица УН, које би гласале за резолуцију Генералне скупштине којом се од Међународног суда правде тражи савјетодавно мишљење о правном питању да ли Повеља УН дозвољава ОХР-у и државама чланицама тзв. Савјета за примјену мира да ОХР Босни и Херцеговини као држави чланици УН намеће своје законе и друге прописе, те да ли се таквим начином владања од стране ОХР-а повређује право на суверенитет БиХ као државе чланице УН.

Не треба сумњати у то какво би било савјетодавно мишљење Међународног суда правде о тако формулисанон питању.

Оно би несумњиво гласило да Повеља УН забрањује, као што заиста забрањује (видјети њене чланове 2. и 78), такво понашање ОХР -а и тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, зато што је БиХ суверена држава чланица УН, којом могу владати само њене надлежне институције, а нипошто ОХР и тзв. Савјет за примјену мира, јер када у БиХ владају ОХР и државе чланице тог савјета тиме се БиХ десуверенизује и од државе чланице УН претвара у њихов протекторат, што је забрањено члановима 2. и 78. Повеље УН.

То, дакле, може да учини Русија, а не да њена Амбасада у БиХ понавља испразна саопштења од којих ни БиХ ни Република Српска нити међународно право немају никакве користи.

Само када би Русија хтјела то да учини. Нажалост, Русија то упорно неће, што доказују све протекле године, више од четврт вијека, током којих то Русија никада није хтјела учинити.

Отуда и овај ламент.

Др Милан Благојевић