Др Милан Благојевић: Систем по мјери једног човјека

Др Милан Благојевић

Наиме, на суђењу одржаном 9. октобра ове године у Суду БиХ, у кривичном предмету против Милорада Додика, поступајући судија Сена Узуновић је прихватила да се, како је пренио интернет портал БН ТВ,  изведе доказ, између осталог, и читањем "Анекса 10 Дејтонског споразума са страница УН-а са овјереним преводом".

Одбрана Додика, а и другооптуженог Милоша Лукића, је приговорила извођењу тог и још неких доказа Тужилаштва БиХ.

Остављајући по страни приговоре одбране на остале доказе, јер нису важни за суштину проблема о којем говорим у овом тексту, моју пажњу је привукао само онај дио навода одбране према којима би требало да се доставе оригинал или овјерена фотокопија Дејтонског споразума, а не његов текст са интернет странице УН.

Адвокати одбране у овом предмету таквом својом тврдњом у ствари покушавају да докажу да нема оригинала Дејтонског споразума, тј. да докажу наводно непостојање нечега што тако очигледно постоји. 

Наиме, Дејтонски споразум, цијели његов текст, похрањен је у интернет регистру на службеној интернет страници УН-а, на адреси: хттпс://www.пеацемакер.ун.орг. 

Затим, да нема оригинала Дејтонског споразума, што желе да прикажу адвокати браниоци у наведеном кривичном предмету, како би Република Француска, као један од свједока потписника који су потписали тај споразум у Паризу 14.12.1995. године, доставила Босни и Херцеговини крајем 2009. године овјерену фотокопију оригинала комплетног Дејтонског споразума.

Француска је то тада учинила на захтјев Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. С тим у вези треба имати у виду да се у БиХ, према члану 5. важећег Закона о Службеном гласнику БиХ, за који су гласали и српски посланици и делегати у Парламентарној скупштини БиХ, у Службеном гласнику БиХ објављују само они међународни уговори БиХ који подлијежу поступку ратификације у Парламенту БиХ и Предсједништву БиХ. Како Дејтонским споразумом није прописано да он подлијеже ратификацији, то је разлог због којег тај уговор није нити може бити објављен у Службеном гласнику БиХ

Најзад, да не постоји оригинал Дејтонског споразума, како би ондашња СР Југославија могла да 21. новембра 2002. године донесе Закон о потврђивању Дејтонског споразума, који је објављен у "Службеном листу СР Југославије - Међународни уговори", број 12/2002.

Наравно да то тадашња СР Југославија не би могла учинити без оригинала Дејтонског споразума, будући да је његов текст, као и у случају сваког другог међународног уговора који се потврђује, саставни дио закона о његовом потврђивању.

Дакле, несумњиво је постојање текста Дејтонског споразума, а то значи и његовог Анекса 10, тако да је супротна тврдња лишена сваког правног основа.
Но, осим што је правно неоснована, таква тврдња одбране Додика и Лукића је контрапродуктивна за њих, на једној, те је веома опасна по Републику Српску на другој страни.

Наиме, ако нема оригинала Дејтонског споразума, на основу чега онда Додик и Лукић те њихови браниоци тврде да према Анексу 10 Дејтонског споразума високи представник нема, као што заиста нема, право да намеће иједан закон у БиХ. И на основу чега онда тврде да Кристијан Шмит није високи представник због тога што о томе нема, као што заиста нема, релевантне резолуције СБ УН.

За такве тврдње Додик мора претходно имати, и сигурно има, текст Анекса 10, који је прочитао, а не гледао у кафену шољу па из ње изводио наведене тврдње. На другој страни, тврдња одбране да наводно нема оригинала Дејтонског споразума је опасна по Републику Српску. Кад би та тврдња била истинита, Српској би била одсјечена грана на којој сједи. Отпале би у том случају све тврдње о њеним уставним надлежностима, границама њене територије и свему осталом, јер је све то садржано у Дејтонском споразуму.

Када се све ово има у виду, поставља се питање зашто се све то ипак ради од стране одбране у кривичном предмету против Милорада Додика?

Е у одговору на то питање, на површину испливава систем који је скројен само за једног човјека.

У таквом систему све се подвргава једној особи, њеном избављењу из сваког, па и овог конкретног проблема, без обзира на то која је цијена коју остали морају да плате. 

Осим тога, адвокати браниоци Додика, односно Лукића, зарад остварења тог циља, затварају очи и пред чињеницама како су се понашали у том својству у другим кривичним предметима пред Судом БиХ, у којима су бранили неке друге људе, који нису били моћници.

Наиме, према подацима јавно доступним на порталу Центра за истраживачко новинарство (ЦИН - цин.ба), у бази "Зараде адвоката по службеној дужности", записано је да је адвокат Горан Бубић, бранилац Милорада Додика, у 2010. години за одбрану по службеној дужности од Суда БиХ добио 15.277 КМ, потом му је тај суд за ту одбрану у 2014. исплатио 1.978 КМ, да би му по истом основу за 2015. годину Суд БиХ исплатио 5.751 КМ.

Када се ради о адвокату Миљкану Пуцару, њему је према истом јавно доступном извору за одбрану по службеној дужности пред Судом БиХ од тог суда исплаћено 2.303 КМ за 2020 годину. 

Ови подаци су важни због тога што одбрана по службеној дужности пред Судом БиХ постоји само у кривичном поступку, а тај суд суди на основу Кривичног закона који је првобитно наметнуо Педи Ешдаун 2003. године.

Дакле, то наметање је темељ овог закона, а и Ешдаун се за то наметање позивао на Анекс 10 Дејтонског споразума, да му тај анекс наводно даје право да то учини. 

Међутим, адвокати Бубић и Пуцар у тим ранијим случајевима у којима су бранили нека друга (не)моћна оптужена лица, за која им је Суд БиХ платио одбране по службеној дужности, нису доводили у питање постојање оригинала Дејтонског споразума и његовог Анекса 10. Да јесу, сигурно би јавност о томе сазнала.

Но, у односу на Додика постоји други систем и онда све друго што је рађено прије тога не важи. Јер, циљ је да се по сваку цијену извуче Додик, а не Република Српска како се иначе јавност упорно обмањује од стране режима.

Можда то овај пут и пође за руком режиму, да се обустави поступак према Додику или да буде и ослобођен, јер су у овдашњем ишчашеном правосуђу могућа сва чуда, па и то да судови у БиХ дуђе од 20 година без изузетка примјењује све законе ОХР-а, али да сада у односу на Додика направе изузетак. 

Но, ако се то и деси, то неће ријешити кључни проблем, а то је да ће и послије таквог исхода опет остати на снази Шмитово кривично дјело неизвршење одлука високог представника.

Оно ће, дакле, и тада остати да важи за све остале обичне смртнике и то је оно што је најпоразније за Републику Српску и све нас у њој. 

Али, wхо царес, казаће режим, битно је да се извуче Додик.

И зато кад је тако, а и те како је тако, јадни смо ми, тешки јад. И чемер.

Др Милан Благојевић