Цвијановићева по уставу дужна да стави вето на штетан приједлог закона о имовини по виталне интересе Српске

Др Милан Благојевић

Јучерашња одлука двојице чланова Предсједништва БиХ да Парламентарној скупштини БиХ упуте свој Приједлог закона о државној имовини БиХ, прегласавши тиме српског члана Предсједништва БиХ која је гласала против такве одлуке, изнова је покренула питање на које одлуке Предсједништва БиХ прегласани члан Предсједништва може ставити тзв. вето, то јест прогласити их деструктивним по виталне интересе ентитета са чије териоторије је изабран за члана Предсједништва БиХ.

Иако је Устав БиХ о томе веома јасан, питање постаје још актуелније ако се узме у обзир да српски члан Предсједништва БиХ неће изјавити вето против јучерашње одлуке, што је сасвим извјесно када се има у виду изјава коју је данас дао портпарол СНСД-а Радован Ковачевић.

Он је, како преноси портал РТРС-а, изјавио:

„Да је веома битно да се прокоментарише и та чињеница да су одређени људи из опозиције из Републике Српске, очигледно потпуно неупућени, поставили питање зашто Жељка Цвијановић није уложила вето.

Вето није могуће уложити на питања која нису уопште у надлежности Предсједништва БиХ, а и оне ствари које јесу морају да се конкретно тичу спољне политике, да би било који од чланова Предсједништва могао да уложи вето, тако да ова ствар ће бити веома једноставно ријешена на Колегијуму Представничког и Дома народа у Парламентарној скупштини БиХ, јер ће веома једноставно бити закључено да је ријеч о питањима која нису у надлежности Предсједништва БиХ и нису у надлежности БиХ и њених институција, него у јасној и изричитој надлежности Републике Српске и ФБиХ", закључио је Ковачевић.

Цитирана изјава Радована Ковачевића је посљедица једне неуставне праксе и потпуно погрешног тумачења Устава БиХ, по којима заштита виталног интереса ентитета наводно може да се тражи само ако се ради о питањима из области спољне политике и спољних послова БиХ, што није исправно, али је то схватање нажалост побиједило у пракси Предсједништва.

Колико су погрешни ова пракса и тумачење Устава БиХ најбоље доказује сам текст тог устава.

Наиме, у члану 5.2ц) Устава БиХ јесте прописано да ће Предсједништво БиХ настојати да консензусом усвоји одлуке које се односе на вођење спољне политике БиХ, именовање њених амбасадора и других представника, представљање БиХ у међународним организацијама, преговарање о закључењу међународних уговора и њихово ратификовање, као и извршавање одлука Парламента БиХ.

Јесте даље у истој уставној одредби прописано да у тим питањима одлука Предсједништва може бити донесена и прегласавањем, под условима из члана 5.2д) Устава, а до чега долази ако прегласани члан не изјави вето против те одлуке или га изјави, али након тога не добије подршку у ентитетском парламенту. 

С обзиром на такав њен садржај, очигледно је да оваква одредба члана 5.2ц) Устава БиХ никако не значи нити објективно може имати значење да прегласани члан Предсједништва БиХ може изјавити вето само на одлуке које се, како погрешно износи Радован Ковачевић, „конкретно тичу спољне политике“.

Јер нигдје у тој одредби, а ни прије и послије ње, Устав БиХ не прописује да прегласани члан Предсједништва БиХ може изјавити вето само против оне одлуке која се тиче спољне политике нити да то може учинити само против оне одлуке која је у надлежности Предсједништва. 

То се најбоље види када се прочита текст одредбе која слиједи одмах након члана 5.2ц), а то је одредба члана 5.2д) Устава БиХ, којом је прописано:

„Члан Предсједништва који се не слаже са неком одлуком Предсједништва може да изјави да је она штетна по виталне интересе ентитета за територију са које је изабран, под условом да то учини у року од три дана од њеног усвајања. Таква одлука ће се одмах упутити Народној скупштини Републике Српске, ако је такву изјаву дао члан са те територије, бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, ако је такву изјаву дао бошњачки члан, или хрватској делегацији тог тијела, ако је такву изјаву дао хрватски члан.

Ако је та изјава потврђена двотрећинском већином у року од десет дана по упућивању, оспорена одлука Предсједништва неће ступити на снагу“.

Дакле, ово је дословно слово Устава БиХ, из којег је више него јасно да не само у члану 5.2ц) него ни у овом члану 5.2д) Устава БиХ није речено да се вето може изјавити само на одлуке Пресједништва које се односе на питања спољне политике нити само против оне одлуке која је у надлежности Предсједништва.

Јер, члан 5.2д) Устава БиХ прописује да се тај вето може изјавити против неке одлуке Предсједништва, а не само против одлуке из области спољне политике. А то у коначном значи да се вето може изјавити против сваке одлуке Предсједништва БиХ, било да се она односи на спољно-политичка или унутрашње-политичка питања, те без обзира да ли се ради о одлуци која је у оквиру уставних надлежности Предсједништва или се њоме прекорачују границе тих надлежности.

Стога имајући у виду такву одредбу Устава БиХ, и Пословник Предсједништва БиХ у члану 10. прописује да:

„Сви чланови Предсједништва су такође, по природи своје дужности, задужени за проглашење неке одлуке деструктивном по витални интерес ентитета за територију са које су изабрани“.

Дакле, и Пословник Предсједништва не прописује да се деструктивном по витални интерес ентитета може прогласити само одлука Предсједништва у области спољне политике. Да се то хтјело, онда би у Пословнику умјесто ријечи „неке одлуке“ у цитираној одредби члана 10. писало да се деструктивном може прогласити „одлука из области спољне политике“.

Но, да је то којим случајем тако написано у Пословнику, таква одредба би била супротна члану 5.2д) Устава БиХ, којим је, како је показано, прописано да предмет вета може бити свака одлука Предсједништва БиХ за коју прегласани члан Предсједништва сматра  да је штетна по виталне интересе ентитета за територију са које је изабран.

Зато, дакле, српски члан Предсједништва БиХ и по Уставу БиХ и по Пословнику Предсједништва БиХ има право да изјави вето против јучерашње неуставне одлуке остала два члана Предсједништва о усвајању Приједлога закона о државној имовини БиХ, јер је то не само одлука, односно Приједлог, за које Предсједништво БиХ нема уставну надлежност, већ је такав приједлог и те како штетан по виталне интересе Републике Српске. 

Нажалост, упркос свој овој аргументацији изостала је једино исправна реакција српског члана Предсједништва БиХ у конкретном случају, а то је изјављивање вета на наведену неуставну и по Републику Српску штетну одлуку остала два члана Предсједништва. Тиме се на дјелу, по ко зна који пут, виде посљедице неуставне праксе и потпуно погрешног тумачења Устава БиХ.

Пише: Др Милан Благојевић