Додик садашњи против Додика некадашњег

Др Милан Благојевић

Прочитавши ове Додикове ријечи одмах сам, из обиља примјера наше сервилности похрањених у дубинама сопственог сјећања вратио случај укидања Војске Републике Српске (ВРС) и Министарства одбране Републике Српске за шта је, а тиме и за укидање служења редовног војног рока у ВРС, заједно са СДС-ом, ПДП-ом, социјалистима Српске и осталим српским партијама својевремено гласао и Милорад Додик са својим СНСД-ом. 

Тај случај, у низу других, свједочи о томе како је разваљивана Република Српска од стране оних који су као њени представници својевремено били позвани да је заступају и бране.

Осим што свједочи о тој пошасти, исти примјер нам говори и о томе како је простор Републике Српске био, а и остао је, својеврсна проклета авлија која је, попут Андрићеве "Проклете авлије", резервоар из којег су странци, предвођени ОХР-ом, непогрешиво (попут Карађоза - управника Проклете авлије) пробирали ликове са, што би Андрић рекао „свакојаким извитопереним нагонима и навикама“, који ће, за потребе ОХР-а, одрадити послове за које ће се временом испоставити да су били погубни за Републику Српску.

На тај начин, дакле, прије 20 година сви они, међу којима је био и Додик, одрекли су се комплетне надлежности у сфери одбране, иако је она по Уставу Босне и Херцеговине припадала Републици Српској, па су све те послове пренијели на ниво БиХ.

Колико су у својој сервилности били понизни, свједочи и чињеница да је Народна скупштина Републике Српске на сједници одржаној 30. августа 2005. године, у документу под називом “Препоруке за измјене и допуне у предложеном концепту реформе одбране”, дословно одлучила да: “Република Српска подржава чланство Босне и Херцеговине у Партнерству за мир и НАТО савезу.”

Учинивши то, они (СДС, ПДП, социјалисти и остали српски представници) су, са све Додиком и његовим СНСД-ом, 2005. године гласали и за Закон о одбрани БиХ и за одредбу у члану 51. тог закона, којом је прописано да је држављанима БиХ чије је пребивалиште на подручју БиХ, укључујући и оне од њих с двојним држављанством, забрањено да служе војни рок и да се обучавају у својству регрута у оружаним снагама других држава.

Дакле, ова законска забрана је јасна па је у најмању руку неодговорно од садашњег Милорада Додика да данас, послије свега што је са осталим српским представницима као некадашњи Додик учинио против ВРС, говори о тражењу начина „како да се момци из Републике Српске укључе у редовно служење војног рока у Србији”.

Узалудан је тај Додиков садашњи покушај србовања, јер је прије тога он, са осталима, већ одрадио посао растурања Српске у овој од најважнијих уставних надлежности које је имала Република Српска.

Једнако такав погубан посао растурања Српске Додик и његов СНСД су, заједно са осталим српским партијама из Републике Српске, учинили и 2001. године када су гласали за ратификацију Споразума о питањима сукцесије СФРЈ, којим је, у члану 2. Анекса А, прописано да се непокретна имовина СФРЈ „која се налазила на територији СФРЈ преноси држави сукцесору на чијој се територији та имовина налази“.

Дакле, тим чином ратификације таквог споразума, тадашњи представници Републике Српске су се неодговорно понијели према њој, приставши да се непокретна имовина СФРЈ пренесе БиХ као држави сукцесору, умјесто да одбију ратификацију те одредбе и захтијевају да за БиХ важи правило да та имовина припада не БиХ као држави сукцесору, већ ентитетима на чијој се територији налази.

За то су правни основ били Резолуција Савјета безбједности УН број 942 од 23.9.1994. године, којом је одобрено да Републици Српској припадне 49% територије, као и Женевски принципи (уговор) из септембра 1995. којим је то такође уговорено, те Анекс 2 (споразум о граници између Српске и Федерације БиХ) и Устав БиХ као Анекс 4 Дејтонског мировног уговора. 

Нажалост, тадашњи српски представници у Савјету министара, Парламенту и Предсједништву БиХ су све то занемарили, па је сада Републици Српској једино преостало да указује како према члану 85. Устава СФРЈ та држава у тренутку свог распада није била власник земљишта, шума, ријека, језера, мора, морске обале, рудних и других природних богатстава, усљед чега ни БиХ не може бити сукцесор те непокретне имовине.

Међутим, не би било потребе за тим указивањем само да су српски представници, а међу њима и Додик који ову истину сада неће да каже и призна, те 2001. године условљавали ратификацију Споразума о питањима сукцесије СФРЈ тиме да за случај БиХ буде прописано у том споразуму да  непокретна имовина СФРЈ припада не БиХ, већ ентитетима на чијој се територији налази. Да је тако уговорено овим споразумом, ни Уставни суд БиХ не би имао правног основа да тврди, као што иначе тврди, да сва непокретна имовина припада БиХ, а не ентитетима.

Једнако погубно је било и одузимање Републици Српској њене уставне надлежности у области индиректног опорезивања и потпуног преношења те надлежности на ниво БиХ, на шта су пристали сви представници Српске, дакле и Милорад Додик иако тада није био на власти. И то је искобило Републику Српску и претворило је у кулу од карата.

Има још низ примјера разарања Републике Српске, али су ова три најважнија, јер су они, сваки понаособ и међусобно повезани, били сама срж државности Републике Српске која је била изборена Дејтонским споразумом и хиљадама бораца ВРС погинулих прије тог споразума у рату за Републику Српску.

Нажалост, све те жртве су погажене неодговорном политиком о којој је овдје било ријечи, која је школски примјер велеиздаје Републике Српске. 

Пише: Др Милан Благојевић