Додик у болници, ко замјењује предсједника?

Др Милан Благојевић

Међутим, оно што ни до овог тренутка није саопштено ни од Додика, прије него што ће кренути у Београд у болницу, а ни из његовог Кабинета, је ко ће да га замјењује док је у болници.

Према Амандману XЛ на Устав Републике Српске, уставна је дужност предсједника Републике да у случају привремене спријечености да обавља своје функције, а то је ова ситуација, одмах одреди који ће га потпредсједник Републике замјењивати док траје та спријеченост.

Ова уставна дужност је јасна, па је предсједник Републике већ прије одласка у болницу у Београд био дужан да одреди који од два потпредсједника Републике Српске (Ћамил Дураковић или Давор Прањић) ће га замјењивати док траје Додикова спријеченост да обавља функције предсједника Републике.

Судећи по досадашњем изостанку било какве информације о томе, која је иначе морала бити одмах саопштена јавности, Додик није испунио ту своју уставну дужност, коју само он лично, према слову Устава, може и обавезан је да испуни, чиме је повриједио Устав Републике Српске.

Е, али управо ту се види колико је, попут швајцарског сира, шупаљ Устав Републике Српске, и поред тога што је до сада доживио преко стотину амандманских измјена.

Наиме, ниједном од тих силних измјена није прописано у Уставу шта ће бити ако предсједник Републике, као у овом случају, ипак не испуни своју уставну дужност и не одреди који потпредсједник Републике ће га замјењивати. 

Једнако тако Устав не садржи ни било какву одредбу о одговорности предсједника Републике ако не потпише указ о проглашењу закона који је Народна скупштина поново усвојила, након што јој је предсједник Републике вратио на поновно одлучивање закон који је Народна скупштина једном већ усвојила и доставила му ради доношења указа о проглашењу тог првог закона.

Једино што Устав Републике Српске прописује (тачка 2. Амандмана XЛ) је да је "предсједник Републике дужан да прогласи закон који је поново усвојен у Народној скупштини".

Међутим, Устав ни овдје не прописује шта ће бити ако предсједник Републике не прогласи ни тај по други пут усвојени закон.

Дакле, нигдје у Уставу, и поред више од стотину његових амандманских измјена, нема одредбе којом би било прописано да је у том случају предсједник Републике повриједио Устав и да, рецимо, одговарајући број народних посланика може покренути поступак утврђивања одговорности предсједника Републике за повреду Устава, а да Уставни суд Републике Српске, пошто је питање повреде Устава пар еxцелленце стручно питање, одлучује да је дошло до повреде Устава и одговорности предсједника, послије чега би га требала разријешити Народна скупштина са те функције, или чак да то учини Уставни суд Републике у својој одлуци којом је утврдио да је предсједник Републике повриједио Устав.

Ништа од тога, или нечег другог што би уозбиљило овакве и сличне ситуације, нема у Уставу Републике Српске, тако да је он пун мртвих слова на папиру.

Добри познаваоци ће на све ово рећи да је чланом 88. Устава Републике Српске прописано да је предсједник Републике одговоран грађанима и да га они могу опозвати истим поступком по коме су га изабрали, како пише у том члану 88. Устава.

Али, иоле пажљива анализа тог члана рећи ће нам да је и тај члан био и остао само мртво слово на папиру. 

Наиме, ако члан 88. Устава каже, а каже, да грађани могу опозвати предсједника Републике истим поступком којим су га изабрали, то значи да га не могу опозвати референдумом или грађанском иницијативом пошто предсједник Републике није изабран таквим путем, већ на изборима.

Зато се на опозив предсједника Републике не може примјењивати Закон о референдуму и грађанској иницијативи, већ само Изборни закон БиХ и Изборни закон Републике Српске.

Међутим, ниједан од та два закона нема ни слова о поступку опозива предсједника Републике, тако да је оно што пише у члану 88. Устава Републике Српске о одговорности и опозиву предсједника Републике било и остало само мртво слово на папиру. Баш као и дужност предсједника Републике да у случају своје спријечености одреди једног од два потпредсједника Републике који ће га замјењивати.

Нажалост, нико се за све ове године, не само од политичара него ни из правничке струке и науке, није потрудио да укаже на ове аномалије Устава Републике Српске и да предложи њихово отклањање.

Пише: Др Милан Благојевић