Да ли је БиХ вишенационална или мултиетничка заједница?

Проф. др Петар Кунић

Бурна реакција на ову изјаву услиједила је из Сарајева од министра спољних послова Босне и Херцеговине уложивши чак дипломатску ноту за мијешање у унутрашње односе Босне и Херцеговине. Ова реакција изазвала је извјесну збуњеност у јавности имајући у виду чињеницу да је конститутивност уставна категорија Устава Босне и Херцеговине, па се поставило питање у чему је проблем.

Наравно, проблем је у томе што бошњачка политичка и интелектуална елита увелико ради на идеолошком конструкту слабљења националне свијести код сва три народа, њиховом трансформацијом у неко босанство као вјештачку нацију везану за државу. Свака тенденција на том трагу нема историјску утемељеност и сазнајну релевантност и ствара нетрпељивост међу народима. 

Стварање вјештачке јединствене нације није успјело за вријеме турске владавине на овим просторима султану Абдул Хамиду ИИ (1878) који је покушао да створи османлијску нацију и Топал Осман паши (1867) који је у својим реформама покушао да створи интерконфесионалну нацију. Коначно, то није успјело ни Бењамину Калају у вријеме Аустроугарске нити властима нове Југославије.

Конститутивност није козметичка конотација, већ конкретна супстанца операционализована кроз институционални систем државног и ентитетског уређења.

Босна и Херцеговина је вишенационална заједница у којој конститутивност Срба, Бошњака, Хрвата и Осталих представља базични принцип постојећег устава. Једнонационална држава са синтетичком нацијом није могућа не само из разлога што би то била антиуставна категорија већ што то Хрвати и Срби никада неће прихватити.

На том трагу ваља подсјетити на ставове истакнутих покојних професора Мухамеда Филиповића из Сарајева и Гуге Лазаревића из Бањалуке. Први је истицао да је Босна и Херцеговина одвајкада била вишеструког идентитета и суверенитета, док је други говорио да Босна и Херцеговина може опстати само као троножац који чине три националне групе Бошњаци, Срби и Хрвати.

Босна и Херцеговина је мултинационална и мултифункционална држава са више националних, вјерских и културних идентитета, друштво са дубоким националним, вјерским, етничким, културним а у новије вријеме и језичким разликама, састављена од два ентитета Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Она није мултиетничко друштво, како је означавају неки домаћи актери и представници западних земаља, већ је вишенационална држава заснована на политичко-теритиоријалној подјели како би нације заштитиле свој слободан развој. Мултиетничко друштво знатно се разликује од вишенационалне заједнице по томе што је једнонационално у политичком и грађанском смислу без обзира на националне, вјерске, језичке и културне разлике.

С обзиром да се ради о друштву које због изоштрене унутрашње подјеле не може функционисати по либералном, односно грађанском моделу демократије за уставно уређење Босне и Херцеговине прихваћен је модел консоцијације као посебан вид демокартије који се манифестује као концепт колективне заштите народа. Консоцијацијски модел демократског уређења државе супротставља се моделу утемељеном на либерално-грађанској демократији који полази од владавине већине. 

Грађански концепт не може замијенити концепт колективне заштите народа. У вишенационалним заједницама јавноправно интегриосање државе на бази грађанског принципа није могуће постићи без институционалног механизма који служи за подјелу власти између различитих националних група.

Примјена грађанског модела на различите државне групе подјељене према различитим основама не би значило ништа друго него да мањинске групе остају ван позиција власти, чиме се ствара могућност доминације једних над другима, односно могућност наметања воље, вриједности и циљева другима. Концепт нације државе окренут је индивидуалистичком принципу у складу са класичним либералним уставним одредбама, чију основу чине људска и грађанска права што не укључује признање групних права.

У овим државама доминира традиција грађанског индивидуализма али и национализма у којем се фаворизује доминатна група, што се у правилу покрива концептом националног држављанства. Нација се веже за држављанство и грађански утемељен суверенитет. Тај концепт ни у ком случају није примјењив на Босну и Херцеговину, државу са два ентитета (двије федералне јдинице) гдје се позиција ентитета базира на унутрашњем праву на самоодређење са високим степеном унутрашње државности.

Федерација, као политички концепт, настала је на идеји ка успостави подјеле власти и негацији апсолутистичког схватања државног суверенитета. За разлику од грађанског либералног уставног концепта који игнорише националну сложеност, Дејтонским уставом прихваћен је консоцијацијски модел демократије у Босни и Херцеговини који чини важну димензију организације васти у Босни и Херцеговини.

Овај вид демократије представља основу уређења односа између три конститутивна народа и пресудан је за политичко-територијалну подјелу Босне и Херцеговине на ентитете. Избором овог модела, Босна и Херцеговина није никако изузетак у модерној демократској стварности, као што то желе приказати неке водеће политичке групације из Сарајева и одређене интелектуалне структуре које заговарају тзв. грађанску варијанту.

Модел консоцијације присутан је у неким европским земљама, а типичан примјер често се спомиње Белгија чије је средиште Брисел као центар европских интеграција. Ова земља као вишенационална заједница успјешно функционише на принципу консоцијацијске демократије и то не представља проблем за европске бирократе, док уређење односа на основама ове демократије у Босни и Хецеговини изазива за њих негативне перцепције. Врхунац њихове хипокризије испољава се у многим доменима. 

У Белгији као вишенационалној заједници која представља примјер националног федерализма готово да је немогуће да Уставни суд доноси одлуке без равноправне заступљености Фламанаца и Валонаца, а поготово да суд одлучује без члана једне од двије заједнице. Нажалост, све је то могуће у Босни и Херцеговини, чак и да троје страних судија прегласава домаће судије из једног ентитета, односно федералне јдинице и доноси одлуке на штету те заједнице.

Готово да нема земље на свијету да нема Закон о Уставном суду, а чак штавише, да једна страна већ годинама блокира доношење Закона о раду Уставног суда којим би се спријечила могућност прегласавања судија из једног ентитета уз помоћ странаца.

Да су ствари прешле сваку мјеру у деструкцији уставних одредаба Устава Босне и Херцеговине, представља одлука уставног суда да се Сеади Палаврић дугогодишњем судији Уставног суда продужи радни однос иако је навршила 70 година, чиме је испунила услове за одлазак у пензију, што је супротно члану ВИ тачка ц) Устава Босне и Херцеговине према којем уставне судије могу вршити службу до навршених 70 година живота.

Да ли ће се признати одлуке уставног суда у којим судјелује Сеада Палаврић и без судија из Републике Српске остаје да се види. Уставни суд мијења Устав а да за то није надлежан. Да се овдје ради о класичној узурпацији овлаштења и да ли ће крњи Уставни суд сносити посљедице за ову работу остаје да се види.

Уставни суд не може на основу нечијег мишљења (Венецијанске комисије) својим правилима мијењати Устав, то може само парламент уз предвиђену процедуру. Суд се користи да се суверена воља једног од народа избаци из игре и доноси одлуке на његову штету. Устав треба тумачити у доброј вјери а не у незајежљивом апетиту да се самовласним тумачењем изврши његова ревизија на штету једног од конститутивних народа уз наклоност одређеног дијела политички мотивисаних западних земаља.

То потврђује саопштење амбасада САД, УК, Њемачке, Француске и Италије заједно са Делегацијом ЕУ и Босне и Херцеговине од 25.12.2024. године којим се, између осталог, упозорава Народна скупштина Републике Српске да Дејтонски споразум и Устав Босне и Херцеговине јасно потврђују примат државног Устава и Уставног суда Босне и Херцеговине, те да сви закони и одлуке ентитета морају бити у складу са Уставом и пресудама Уставног суда.

То није спорно, али шта је са одлукама Уставног суда којим он мијења Устав, као што је нпр. продужење рада у својству судије Сеади Палаврић иако је навршила 70 година живота, што није могуће према члану ВИ тачка ц) Устава Босне и Херцеговине. 

Уставни суд мора поштовати Устав Босне и Херцеговине јер суди на основу устава кад већ нема закона што имају готово све земље свијета. Или гле чуда, можда је Уставни суд попримио римски концепт  који полази од апсолутне власти која се не контролише.

„Рома лоцута, цауса финита“ – Рим је проговорио - случај је завршио.

Пише: Проф. др Петар Кунић