Др Милан Благојевић: Статус Гренланда

Др Милан Благојевић 

Из тих разлога није згорега да се нашој јавности објасни, најједноставнијим језиком, какве су правне могућности за то, јер се са приличном извјесношћу може искључити да би САД војним путем припојиле Гренланд себи. Таква могућност се може искључити из најмање четири разлога. 

Прво, ако би то САД учиниле на тај начин, употребом војне силе, био би то флагрантан чин агресије на територију Данске као суверене државе чији је Гренланд саставни дио.

Друго, САД немају потребу за таквим подухватом и због тога што оне на Гренланду већ годинама (још од 1941. године) имају своју војну базу (ваздушна база Питуфик, позната и као ваздушна база Тула), путем које успјешно остварују своје геостратешке циљеве на том простору.

Треће, и САД и Данска су чланице НАТО савеза, тако да и ова чињеница, када се посматра у вези са тим да САД већ имају своју војну базу на Гренланду, говори у прилог томе да САД немају потребу да војним путем заузимају Гренланд.

У противном то би водило у сукоб између ове двије државе чланице НАТО-а са несагледивим негативним посљедицама по тај савез.

Но поред ова три разлога постоји и четврти, искључиво правни разлог, због којег САД немају потребу за употребом војне силе како би Гренланд евентуално постао њихов саставни дио, будући да се то, како ће бити показано, може остварити и на правно дозвољени начин.

У том погледу треба поновити да је Гренланд у државно-правном смислу саставни дио територије Краљевине Данске. То произлази из Устава Данске који, између осталог, у члану 28. прописује да, с обзиром да је саставни дио те државе, Гренланд у Парламенту Данске има два посланика, колико је истим уставом прописано да и Фарска Острва имају посланика у данском Парламенту, јер су и Фарска Острва саставни дио Данске.

Међутим, поред ове и других одредаба Устава Данске које прописују да је Гренланд данска територија, у правном поретку Краљевине Данске постоји и посебан Закон о самоуправи Гренланда, од 12. јуна 2009. године.

За предмет овог текста од посебне важности је Поглавље 8 тог закона, које има само један члан, и то члан 21.

Тим чланом (став 1) Парламент Данске је прописао право Гренланда на независност (Данска не спори ни Фарским Острвима право на независност, али то питање у овом тренутку није актуелно).

При томе, како даље стоји у члану 21. став 1. Закона о самоуправи Гренланда, одлуку о независности доноси само становништво Гренланда. Другим ријечима, о овом питању не одлучују сви држављани Данске, већ одлуку о томе доносе искључиво становници Гренланда.

Чланом 21. Закона о самоуправи Гренланда даље је прописано да ако становници - народ Гренланда донесе одлуку о независности Гренланда, након тога слиједе преговори између Владе Данске и Владе Гренланда у погледу реализације независности Гренланда, након којих преговора се закључује уговор о томе између двије наведене владе, уз сагласност Парламента Гренланда и Парламента Данске.

На крају тог процеса закључени уговор износи се на референдум народа Гренланда и ако на том референдуму уговор добије потребну већину гласача тиме и Гренланд стиче независност, послије чега, сагласно Закону о самоуправи Гренланда (члан 21. став 4. тог закона) Гренланд стиче суверенитет над својом територијом.

И тако, дакле, послије свега тога, стекавши свој суверенитет на такав начин, Гренланд може даље да чини са својом територијом и са собом шта жели, а то значи да може наставити да постоји као самостална држава или, пак, може уз сагласност САД да се припоји САД-у и постане нова федералне јединица унутар САД.

Др Милан Благојевић