Ниједан мушкарац нема право да дигне руку на жену

У доба које живимо насиље над женама и даље се често дешава, али оне данас имају више храбрости да га пријаве, него раније. Жене су међутим постигле много у смислу права – углавном су запослене и економски независне, али и даље имају више више обавеза када је у питању рад у оквиру о домаћинства и брига о дјеци, него мушкарци, што је један од показатеља да још увјек живимо у прилично примитивном друштву, један је од закључака Наташе Куртуме из Фонадације “Лара”, посланице у Народној скупштини Републике Српске Тање Вукоманвић и психолога Иване Бороја – гошћи емисије “Изазови” БН телевизије.

Жена на радном мјесту провооди исто вријеме као и мушкарац, с’ тим што, према истраживањма, код куће ради још 6 сати, док просјечан мушкарац ради два сата.

“Ми смо као жене тражиле независност, да можемо професионално да се остваримо, да поред свих осталих имамо и ту улогу, али мислим да се некако подразумјева да смо са тим нашим растом логично да смо тражиле и промјену код мушкараца, односно, ми смо све те улоге промјениле, дошле до неког врха, а они су, на жалост, остали у својој патријархалној улози. Мислим да је већи проблем њихово стајање у мјесту, него што су наши захтјеви “, рекла је Бороја.

Иако је 2025. година, жене су и даље неријетко жртве насиља у породици, без обзира на степен образовања и положај у друтву. Једини помак је у томе што се данас више њих одлучује да пријави насилника, мада је и даље велики број оних, које се боје осуде околине и настављају да трпе у нади да ће све прооћи само од себе.

“Ниједна жена не треба да трпи насиље и ниједан мушкарац нема право да дигне руку на жену из било ког разлога. Да ли имали или немали дјецу, каква је осуда околине, то није важно. Оно због чега се оне најчешће не одлучују да не пријаве насиље јесте управо осуда околине. Оне немају подршку своје породице, јер сматрају да на тај начин нарушавају ту породицу коју су градиле годинама, а други важан разлог је такође и
економска зависност”, сматра Куртума.

Рјешење за заштиту жена које трпе породично насиље било би доношење адекватног закона, јер оне немају довољно повјерења у институције, што потврђује и податак да се радије обраћају невладиним организацијама, него полицији или Центру за социјални рад.

“Ми смо имали закон у Народној скупштни Републике Српске који је пропустио прилику да буде усвојен. Закон против кога нико није имао ништа против. Закон за који су се и опозицаија и власт, који о многим стварима не мисле исто, сложили да је добар и да ће бити од помоћи. Закон које су подржале и многе невладине организације, које су и радиле на њему.

Служио је томе да се неке техничке ствари убрзају, да полиција може брже да реагује, да се не чекају одређени дописи из тужилаштва – да се убрзају процедуре и да се жртва заштити, али је ту споменута нека ријеч која неком није дговарала и закон је само пуштен низ воду, без иједног образложења. Зашто је то тако, то требамо да питамо Владу Републике Српске, односно Министарство породице, омладине и спорта, јер одговоора апсолутно није било, рекла је Вукомановић.

Жена ће пријавити насиље оног момента када буде сигурна да ће бити заштићена. Жртве не вјерују полицији јер се у неким ранијим случајевима прочуло да су пријавиле насиље, па су наишле на осуду околине. Тужилаштву треба много више емпатије, а казне треба да буду доста строжије. Систем треба да покаже да није срамота бити жртва већ насилник, сматрају гошће емисије Изазови.

(БН) Фото: БН