Миграције у Српској: С коферима у веће градове

Тако је, према подацима Републичког завода за статистику, лани, на основу унутрашњих миграција, миграциони салдо 41 локалне заједнице у Српској био негативан, односно из њих се више становништва одселило него што се у њих доселило. У плусу су, према овим подацима, 23 локалне заједнице, од чега значајан прилив становништва и позитиван миграциони салдо броје само велики центри.

У прошлој години најгоре је стајао Зворник, чији је миграциони салдо -174. У овај град се, према подацима Републичког завода за статистику, лани доселило 359 грађана, а из њега је отишло 533. Зворник слиједи Теслић са салдом од -95, а затим и Кнежево са -91. Мање досељених него одсељених биљеже, између осталих, и Нови Град, Приједор, Угљевик, Котор Варош, Мркоњић Град, Билећа и други.

Са друге стране, међу раније поменуте 23 заједнице које биљеже већи број досељеника, највећи миграциони салдо има Бањалука и то 713. У највећи град Српске лани се доселило 1.714 особа, а из њега се одселила 1.001. Бањалуку слиједи град Источно Сарајево са миграционим салдом 382, а затим и Бијељина са 307.

Важно је напоменути да се поменути подаци односе на само селидбе становништва између локалних заједница унутар граница Босне и Херцеговине, те да ту нису урачунати грађани који су спаковали кофере и за бољим животом кренули преко границе у земље западне Европе, али и свијета.

Иако још нема података за претходну годину, вриједи поменути да је у 2023. години трећина становништва Републике Српске живјела у три града - Бањалуци, Бијељини и Приједору.

Александар Мајић, демограф, у разговору за "Независне новине" истиче да је, историјски гледано, овај простор увијек био емиграционо подручје.

"Међутим, током 20. вијека тај негативни миграциони салдо смо могли надокнадити високим природним прираштајем, високом стопом фертилитета, међутим, данас, нажалост, стопа фертилитета је међу најнижима у Европи. Недовољно рађање, заједно са миграционом компонентом, утиче на укупну депопулацију", објашњава Мајић.

Како додаје, посматрајући статистику унутрашњих миграција од 2007. године, може се констатовати да већи урбани центри, прије свега Бањалука, Источно Сарајево, Требиње и Бијељина, имају изражено позитиван миграциони салдо.

"Наравно, то су само унутрашње миграције. Немамо евиденцију колико се становништво исељава из тих мјеста и прелази, рецимо, у Њемачку, Хрватску, Аустрију, Словенију и тако даље. То је тренд који је једноставно присутан и у земљама окружења", каже он и додаје да Српска, нажалост, нема статистику вањских миграција.

Он истиче да је слична ситуација и у Србији наводећи три велика центра - Београд, Нови Сад и Ниш - према којима гравитира становништво.

"Слична ситуација је и у Федерацији БиХ. Град Сарајево или Кантон Сарајево привлачи највећи број становника, док остали мањи центри, чак и регионални центри попут Бихаћа, немају такве позитивне тенденције", истиче Мајић за "Независне новине".

Александар Чавић, демограф, истиче да већи центри имају већу привлачну моћ, јер нуде више шанси за запослење, напредовање и слично.

"Оно што је проблем код нас јесте то што се и у домену природног кретања становништва и у домену миграција ствари одвијају стихијски. Не можете у потпуности промијенити токове и правити контратокове, али све озбиљне нације управљају миграцијама и креирају такозване потискујуће и привлачеће факторе да миграције или буду у жељеним оквирима или да оне негативне ефекте сведу на најмању могућу мјеру, а да максималан ефекат постигну с позитивним посљедицама таквих миграција", каже он.

Чавић наводи да Република Српска, а и БиХ имају доста малих локалних заједница са малим бројем становника и поставља се питање да ли у таквим оквирима један број тих локалних заједница уопште може да опстане.

"Међутим, оно што јесте проблем су неке локалне заједнице које су потребне за генерални развој Српске, без обзира на своју величину. Кроз стихијско посматрање миграција доћи ћемо у позицију да то постане ограничавајући фактор развоја Републике Српске. Нико неће отићи из Бањалуке у Љубиње или Требиње да одржава пут. Постоји потреба да одређени број становништва живи на одређеној територији, јер то олакшава генерално управљање јавним пословима", објашњава Чавић за "Независне новине".

Како додаје, органи власти су у прилици да задрже, а негдје и повећају значајно број становника имајући у виду могућност локализације одређених производних капацитета, али и чињеницу да за значајан број занимања, поготово из фрееланце области, није битно физичко мјесто живљења за обављање послова.

(Независне) Фото: БН