Која су ЕУФОР-ова овлаштења у БиХ?

Др Милан Благојевић

Оним што слиједи у наставку ни најмање не призивам нити желим да ЕУФОР учини било шта против наведено троје лица. Умјесто тога само желим да укажем на оно што је прописано у Анексу 1А Дејтонског мировног споразума, који је и данас на правној снази, а што су својевремено 1995. године у Дејтону потписали и прихватили као уговорне стране тог анекса не само Република Хрватска и тадашња СР Југославија, односно Србија као њена правна насљедница, већ и Република БиХ, данас Босна и Херцеговина, као и Република Српска те Федерација БиХ.    

Дакле, чланом 1. став 2. тачка (б) Анекса 1А уговорне стране су прихватиле и прописале  да је сврха обавеза тадашњег ИФОР-а, касније СФОР-а, а данас држава чланица Мисије ЕУФОР-а: “да обезбиједе подршку и овлаштење ИФОР-у, а посебно да овласте ИФОР да предузме потребне акције, укључујући ту и употребу нужне силе, да би обезбиједио поштовање овог Анекса”. Другим ријечима, све што је Анексом 1А Дејтонског споразума уговорено и прописано као обавеза, ИФОР, а данас ЕУФОР, има право и обавезу да предузме потребне акције како би омогућио да уговорена обавеза буде остварена, укључујући ту и употребу нужне силе.  

Једна од обавеза уговорних страна из тог анекса је и обавеза прописана чланом 2. став 3. према којој ће:

“Стране обезбиједити сигурну и стабилну средину за сва лица у својим јурисдикцијама одржавањем установа за спровођење цивилних закона које ће дјеловати у складу са међународно признатим стандардима”. Због те, као и других обавеза из Анекса 1А, и Савјет безбједности УН у свим својим резолуцијама о продужењу мисије ранијег ИФОР-а и СФОР-а, а данас ЕУФОР-а у БиХ, је овлашћивао државе чланице тих мировних мисија да дјелују и предузимају све неопходне мјере ради осигурања испуњавања свих обавеза из Анекса 1А.

Тако је учинио Савјет безбједности УН и својом посљедњом Резолуцијом, број 2757 (2024) од 1. новембра 2024. године, која је на снази, јер у тачки 3. те резолуције стоји да Савјет безбједности:

“Аутхоризес Мембер Статес то таке алл нецессарy меасурес то еффецт тхе имплементатион оф анд то енсуре цомплианце wитх аннеxес 1А анд 2 оф тхе Пеаце Агреемент”.

Нашим језиком речено, Савјет безбједности овиме овлашћује државе чланице које имају своје снаге у ЕУФОР-у, а тиме и ЕУФОР, да предузме све неопходне мјере да би се омогућила примјена и осигурало испуњавања онога што је прописано Анексом 1А, а то значи и да би се омогућило остваривање обавезе из Анекса 1А за “одржавање домаћих институција за спровођење цивилних закона које ће дјеловати у складу са међународно признатим стандардима”. 

Један од тих међународних правних стандарда је и стандард да када надлежно тужилаштво или суд било које државе, па тако и у БиХ, изда наредбу за довођење било кога ко је осумњичен за неко кривично дјело, или ако суд донесе рјешење о одређивању притвора, та наредба, односно рјешење морају бити извршени, а то значи и принудним путем од стране надлежних државних органа за принудно спровођење тужилачке или судске одлуке, јер је и то дио одржавања државних институција за спровођење цивилних закона, као обавезе из Анекса 1А. 

Неиспуњавање или спречавање испуњавања те обавезе може бити и кажњиво, ако би Суд БиХ издао наредбу за довођење или рјешење о одређивању притвора, јер је неизвршење сваке одлуке тог суда (у које одлуке спадају наредбе, рјешења и пресуде Суда) Кривичним законом БиХ прописано као кривично дјело. 

Стога, ако ти органи, као у конкретном случају Судска полиција БиХ и СИПА, неће, или због очекиваног ризика од пружања отпора не могу да остваре ту своју дужност, онда као ултима ратио и ЕУФОР има право, на основу Анекса 1А и важеће Резолуције Савјета безбједности УН, број 2757 (2024) од 1. новембра 2024. године, да предузме потребне акције, укључујући и употребу нужне силе, да би омогућио остваривање обавезе из Анекса 1А, то јест обавезе обезбјеђивања сигурне и стабилне средине потребне ради одржавања институција за спровођење цивилних закона, како би оне дјеловале у складу са међународно признатим стандардима и остваривале своје надлежности.  

Неспорно је да је Република Српска својевремено 2003. године путем својих посланика и делегата у Парламентарној скупштини БиХ прихватила и гласала за Закон о Тужилаштву БиХ и Закон о Суду БиХ, а тиме и за надлежности тих институција да нареде довођење сваког осумњиченог, односно да Суд БиХ одреди и притвор ако су испуњени законски услови, ради спровођења тих и других цивилних закона, укључујући и Кривични закон БиХ који је такође изгласала Република Српска у Парламентарној скупштини БиХ 2003. године. 

И зато, ако то неће или из било ког разлога надлежне институције БиХ не могу да обезбиједе да се изврши наредба за довођење или притвор против осумњиченог у сваком појединачном случају, што је један од видова спровођења цивилних закона, онда то право има и ЕУФОР, све док је на снази Анекс 1А Дејтонског мировног споразума.

Пише: Правни стручњак Др Милан Благојевић