Милорад Додик од миљеника Запада до непожељног партнера

Милорад Додик је рођен у земљорадничкој породици у Лакташима, близу Бањалуке, у Босни и Херцеговини.

Студирао је политичке науке у Београду и до 1990. радио у локалној управи свог града.

На првим вишестраначким изборима 1990. године, уочи распада СФР Југославије, изабран је за посланик у Скупштини Босне и Херцеговине.

Залагао се за суживот и европску будућност, што му је међу неким Србима донијело етикету “издајника”.

Истовремено је покренуо фабрику намјештаја, која је касније пропала, док су га током рата и послије њега политички противници оптуживали за учествовање у аферама шверца цигарета и горива, иако докази никад нису били потпуно потврђени.

Милошевић: “Разарач који се зове Додик”

Након Дејтонског мировног споразума 1995., којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, Додик је 1996. основао Странку независних социјалдемократа, из које је настао Савез независних социјалдемократа (СНСД), странка којом и данас руководи.

У почетку се истицао као реформатор, супротстављајући се националистичкој политици Српске демократске странке (СДС) која је тада доминирала међу Србима у БиХ.

Залагао се за мултиетничку БиХ и јавно тражио хапшење Радована Караџића и Ратка Младића, што је била невиђена ријеткост међу српским политичарима тог времена.

“Био је храбар и прагматичан, омиљен међу Американцима”, каже политичка аналитичарка из Бањалуке Тања Топић, те додаје:

“Али данас слави исте те злочинце као националне хероје и описује БиХ као неприродну творевину међународне заједнице.”

Године 1998., уз подршку Запада, постао је премијер Републике Српске (РС), једног од два ентитета Босне и Херцеговине.

Са само два посланика у парламенту, његов избор омогућила је драматична сједница у Бијељини, гдје су мировне снаге СФОР-а довеле кључног посланика за потребан глас.

Том приликом, 1998. године, тадашњи предсједник Народне скупштине РС Драган Калинић и српски члан Предсједништва БиХ Момчило Крајишник, долазе у Београд на позив предсједника тадашње Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.

“Сачекајте овдје, сада ће доћи ваш нови предсједник владе”, рекао је Милошевић, откривши им да се ради о професору Младену Иванићу, што су они одбили, назвавши га “британским шпијуном”.

Иванић је тада предлагао владу националног јединства, али је СДС то одбио.

“Е онда ћете умјесто једног финог професора сада добити једног разарача који се зове Додик”, присјетио се Иванић Милошевићевих ријечи.

“Дашак свјежег вјетра”

Професор на Универзитету у Бањалуци Миодраг Живановић сјећа се разговора са тадашњим њемачким министром Клаусом Кинкелом у Бонну 1998. године.

“Пита ме Кинкел, како је могуће да је Додик с два посланика саставио владу. А ја сам му рекао да би, и да је којим случајем имао само једног, добио одмах више њих”, прича Живановић, алудирајући на свемоћ и снагу међународне заједнице која је тада подржавала Додика.

Америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт хвалила је Додика као “дашак свјежег вјетра”, видећи у њему партнера за стабилност и проведбу Дејтонског споразума.

“Мудро је водио Републику Српску кроз тешка времена, радећи на економском развоју”, рекла је, наглашавајући његову улогу у помирењу и напретку.

“Та 1997. и 1998., и све до 2007., период је обиљежено страшним међународним интервенционизмом у Босни и Херцеговини, а Додик је био довољно луд да се прихвати функције премијера у том хаосу.

Та врста лудости, уз огромну дозу прагматизма, обиљежиће његову владавину до данас”, закључује новинар Жарко Марковић из Бањалуке.

Додик је тада уживао повјерење међународне заједнице, укључујући подршку некадашње предсједнице Републике Српске Биљане Плавшић која му је дала мандат за састављање владе те преломне 1998. године.

Међутим, од 2006., када осваја апсолутну власт на изборима, Додик мијења курс и почиње заговарати независност Републике Српске. Пријетње референдумом постају његово главно политичко оружје, доносећи му широку подршку међу бирачима.

“Од интернационалиста постао је националист – када му је то користило”, каже Младен Иванић.

Године 2016., провео је референдум о Дану Републике Српске, иако га је Уставни суд Босне и Херцеговине прогласио неуставним.

Иако није правно обавезујући, тај чин учврстио је његов ауторитет и показао способност прилагођавања политичким околностима. Уништио је опозицију, створио мрежу политичких савезника и овладао институцијама, градећи имиџ неприкосновеног лидера.

Референдуми о сецесији и оптужница

Његова каријера на политичким функцијама обиљежена је трансформацијама и контроверзама. Након премијерског мандата у Републици Српскојдо 2001., поновно је био премијер од 2006., затим предсједник Републике Српске од 2010. до 2018., члан Предсједништва Босне и Херцеговине од 2018. до 2022., а од 2022. опет предсједник Републике Српске.

2011. године Додик је запријетио референдумом због рада државних правосудних органа који, према Додиковом тумачењу, пресуђују само Србима, што је изазвало реакцију међународне заједнице.

Кетрин Ештон, тадашња висока представница ЕУ-а за спољну политику, посјетила је Бањалуку и састала се с њим.

<имг срц="/стораге/имагес/2025/03/22/394422/милорад-додик-од-миљеника-запада-до-непозељног-партнера-2.wебп" алт="" wидтх="600" хеигхт="433" />

“Поштовани предсједниче, дијелим Вашу визију да БиХ треба бити чланица ЕУ-а. Пут до пуноправног чланства је тежак. Спремни смо помоћи”, рекла је Ештон након састанка, договоривши преговоре о реформи правосуђа након чега је Додик одустао од референдума.

Тадашњи високи представник Валентин Инцко рекао је да би Додику и његовим сарадницима биле наметнуте санкције да није одустао од референдума.

Преговори о правосуђу БиХ су пропали, а његова политика довела је до санкција САД-а и Велике Британије због пријетњи Дејонском споразуму и сецесионистичких изјава.

Истовремено, ојачао је везе с Русијом, Мађарском и Србијом, губећи подршку Европске уније која сада тражи оштрије мјере против њега.

Додик се данас суочава с правосудним истрагама у Босни и Херцеговини због напада на уставни поредак, укључујући неправомоћну пресуду на годину дана затвора и шестогодишњу забрану јавних функција.

“Нећу напустити Републику Српску”, поручује Додик, док међународна заједница разматра интервенцију

Његов пут – од реформиста подржаног од стране Запада до контроверзног лидера оптуженог за дестабилизацију – оставља питање: ко је прави Додик и какву политичку баштину оставља иза себе?

(<спан стyле="цолор: #236фа1;"><а стyле="цолор: #236фа1;" хреф="хттпс://www.дw.цом/хр/досје-додик-од-либералног-повјетарца-до-полити%Ц4%8Дког-тсунамија/а-72004919">ДW) Фото: Архив