Изазивање криза, па спуштање лопте, потрошена тактика

Међутим, ова садашња криза у чему се сви слажу је највећа од Дејтона до данас. Да ли је усвајањем закона, којим Република Српска не признаје одлуке правосудних органа Босне и Херцеговине, начињен први корак ка сецесији и да ли су у праву они који то називају државним ударом. 

Босна и Херцеговина, више од мјесец дана послије пресуде Додику „стоји на ивици“ озбиљне политичке, правне и институционалне кризе. Иако је Милорад Додик био против било какве сарадње, у посљедње вријеме спушта лопту и шаље сигнале да је спреман за договор.

Међутим, може ли то спуштање лопте вратити грађанима мир који већ мјесецима слушају разне приче од руководства о отцјепљењу и разним пријетњама чиме се створила атмосфера напетости, или је у питању још један игроказ, сматрају аналитичари. 

„Вјероватно поново жели да тргује око своје слободе да каже ево смирићу се немојте ме прогонити што није могуће јер није правосуђе баш да се може с њима преговарати али се нада неком сценарију као Кетрин Ештон кад је било питање референдума“, каже Ивана Марић, политички аналитичар.

Док се неко поиграва свим дешавањима и готово сваки дан мијења реторику, ствара се још једна у низу криза, за коју више и не знамо ни која је по реду.

Они који годинама прате политичку ситуацију у БиХ кажу да ово можда и јесте највећа криза у постдејтонској Босни и Херцеговини – чак већа и од оне када је полиција упала у Херцеговачку банку и када је ХДЗ прогласио хрватску самоуправу прије 24 године.

Ипак, овде је више фокус на пресуди Додику који је добио минималну затворску казну коју очигледно може откупити и неће ићи у затвор.

Њему је већи проблем шест година забране обављања било каквих јавних функција јер онда он губи моћ, и онда је својеврсно рјешење правити атмосферу страха и кризе док се евентуално у позадини не ријеши проблем пресуде, кажу стручњаци. 

„Када говоримо о кризи у нашој земљи треба да дефинишемо о којој кризи причамо јер се већ 30 година налазимо у економској кризи која је почела пред крај прошле државе и траје до данашњег дана, међутим кад причамо о данашњој ми мислимо на политичке кризе у које улазимо с времена на вријеме“, сматра  Велизар Антић, политички аналитичар.

И док ми идемо из кризе у кризу, све то утиче на то да институције у Српској губе свој идентитет и постају палица за личне потребе  једног човјека, иако све ове институције имају јасно прописане надлежности и законске оквире гдје било какви приватни и политички интереси не би требало да буду испред јавног.

Примјер да се не поштује закон је Народна скупштина, иначе једна од најважнијих институција Српске, која је на дан пресуде Милораду Додику одржала сједницу на његов позив и експресно донијела законе којима не признаје одлуке правосудних органа БиХ, а које је Уставни суд ставио ван снаге.

И док у Српској стално слушамо да се закони примјењују у пракси је другачије. Срби нису напустили институције БиХ, а СИПА скоро сакодневно проводи активности у Српској, кажу у опозицији.

„Већ виђен сценарио Додикове обмане у којој је јасно је да СИПА нормално ради, а Додикови закони не раде  и то је нешто што смо видјели много пута. Он злоупотребаљава својим понашањам институције РС срозава их и унижава све је постало толико очигледно и било мучно гледати свих ових седмица шта је радио од НСРС и закона РС све зарад личне користи“, истиче  Бранислав Бореновић, посланик ПДП-а у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.

И док се свакакве приче ових дана врте у круг, грађани су очигледно огуглали на све па их ова криза више и не дотиче јер воде рачуна како да преживе.

Чини се да се заборавило и на један од окидача за ову ситуацију, а то су нове пријаве и евентуална хапшења Додика, Стевандића и Вишковића због оптужби да су извршили удар на уставни поредак.

Рјешење ове ситуације би могло бити у томе да домаће политичке елите коначно преузму одговорност за владање и руковођење Републиком Српском, умјесто да стране силе одлучују о судбини земље. То можда представља кључ за излазак из тренутне кризе и изградњу стабилности, али само нажалост, можда.

(БН)