Грађани често бирају између лијекова и хране, власт нијема

Навике се мијењају, не из комфора, већ због голог преживљавања. Чак и основне намирнице многима постају луксуз.

Кампања „Друштвено одговорни“ звучала је обећавајуће. Но, као и много тога до сада, остала је празно слово на папиру. Производи с листе попуста често нису оно што грађанима заиста треба.

А Влада РС још ништа конкретно није урадила да олакша свакодневни живот, каже Снежана Шешлија из добојског удружења потрошача.

Лично мислим да се сама политика цијена у РС, па и у цијелој БиХ уопште не води да би грађани, тј потрошачи имали корист од тога.

Јер како смо доњели политику цијена и како смо доњели одлуке о томе да трговци одређују марже, тако исто можемо доњети подзаконска акта или правилнике да се те марже ограниче, каже Снежана Шешлија,предсједница Удружења потрошача "ТоПеер" из Добоја.

Такви правилници би могли  бити прва конкретна мјера, али њих још нема.

Ако немате маржу, два посто, на производе те, те и те, бићете кажњени. Мислим да је крајње вријеме да Влада крене са креирањем нових политика.

Грађани овдје нису стављени у приоритет. Ми смо у дебелој економској кризи. Да државне институције нису у могућности да одређеним превентивним мјерама заштите стандард потрошача, у смислу, или побољшања наших примања. Јер и ова мјера Владе о најнижој плати није допринијела ничему већ да се људи отпуштају, каже Шешлија.

Владајући се годинама праве да не виде тешку свакодневницу. Гласови оних који би требало да штите грађане, бивају игнорисани. Као рјешење годинама се спомиње и социјална карта. Но, она и даље постоји само у теорији.

Јер онда ви знате да имате категорије становника којима је потребна заштита. Ми сад овако трошимо ту заштиту, помоћ, сви подједнако јер ако смањите производ, који је двије марке, мени, ви сте га смањили и ономе ко није у социјалној потреби, објашњава Шешлија.

У држави без заштите потрошача, кредит постаје средство преживљавања. Грађани се све више задужују из чисте муке.

По пет кредита се диже. Први се подигне да бисмо купили зимницу. То је било у децембру. Данас се дижу кредити гдје се отплаћује онај први, јер су очекивања била да ће пензије или плате бар нешто порасти па ћу моћи да износем тај кредит. Међутим не, каже Шешлија.

Инфлација једе и плате и стрпљење. Политичке мјере и кад их има, стижу касно и често више одмогну него што помогну.  

Грађани принуђени да праве изборе  између хране и лијекова, кредита и гријања- питају, ако се приоритети институција не промјене - колико ће обичан човјек још моћи издржати? 

(БН)  Фото: БН