Концерт анастетик за колективну фрустацију Хрватске

Растућа тензија у јавности, међутим, не постиче искључиво од чињенице кантауторових екстремних политичких склоности, због којих су му наступи и забрањивани у неким западноевропским срединама.

Наиме, у први план сада избија страх од разних опасности због очекиване енормне гужве на концерту.

За тај Томпсонов наступ продато је наводно око пола милиона улазница.

Процењује се да ће Загреб следећег викенда да буде претрпан посјетиоцима којих ће бити и више од половине становништва главног града Хрватске.

Уједно, прогнозира се могућност опште саобраћајног, безбедносног, јавноздравственог и другог колапса града.

На то упућују и учестала спорења у јавности када је реч о питањима као што су обезбеђивање концерта, служба хитне помоћи, простор за паркинг, јавни превоз, итд.

Али, док се са зебњом ишчекује расплет те неизвесности, свакако ће и након концерта у јавности остати недовршена расправа о разлозима импресивне популарности Марка Перковића без којег данас нпр. нема ни јавне прославе ниједне победе хрватске фудбалске репрезентације.

Нормализација усташтва

Једни на то одмахују руком, уз дозу моралне панике адресирајући све узроке на (не)одговорност најширих маса. Други прибегавају комплекснијој анализи.

Није упитно да Томпсон велича хрватске фашисте из Другог светског рата, тј. усташки режим, али он сам није могао да га до те мере рехабилитује и, рекло би се – нормализује.

Хрватска је у том рату ипак била и важан део југословенског партизанског покрета, јединог у свету који је углавном самостално ослободио земљу од тоталне окупације Сила осовине.

Тога не би било без антифашистичког јединства хрватског и српског становништва Хрватске, под вођством домаћих комуниста.

„У контексту свеопштег помака удесно, не само у Хрватској него и широм Европе и света, Томпсонова популарност не изненађује“, каже за ДW Лада Дураковић, музиколошкиња и историчарка музике на Музичкој академији у Пули.

Према њеном мишљењу, он је и огледало пораза културне политике и систематског узмицања институција пред бучнијом, агресивнијом десницом.

Узрок није примарно рат између Хрвата и Срба с краја прошлог века, мада је и Томпсонова каријера отпочела у том рату, битна фаза десничарске екстремизације друштва догодила се и пре и накнадно уз иницијативу с врха, од стране елите.

Рецимо, то је изведено одобравањем употребе усташког поздрава „За дом – спремни“ (ЗДС), налик украјинском случају с десничарским поздравом „Слава Украјини“.

Томпсон га извикује на почетку свог првог и можда највећег хита „Чавоглаве“, али сличне великохрватске импулсе показује и у другим песмама, попут оног у „Лијепа ли си“ кад под своју имагинарну Хрватску уврштава и део – Босне и Херцеговине.

„У земљи у којој национална академија науке и уметности 'пере' усташку иконографију, стварајући“, како каже наша саговорница, „дистинкцију између 'усташког' и 'домовинског' ЗДС, а симболи повезани с НДХ, попут хрватског грба с првим белим почетним пољем проналазе пут у полузваничну употребу, усташки симболи на Томпсоновим концертима и нису више скандал, него део процеса институционалне нормализације историјског ревизионизма.“

Утопија заједништва

„Оно је, дакле, део културне политике за коју је држава дала дозволу“, констатовала је музиколошкиња  која се, између осталог, бави и истраживањем међусобних односа идеологије и музике.

Она уз то оцењује да је за један део публике разлог популарности Томпсона свакако свестан идеолошки избор. Јер, такви у његовим песмама препознају и деле наратив искључивости, репродуковање порука које тривијализују злочине, релативизују фашизам и слично.

Ипак, та научница упозорава да гледање на његову популарност само из тог угла значи прилично поједностављивање. Уосталом, како притом изгледа музиколошки осврт на структуру феномена Томпсон?

„У основи, Томпсонова музика је веома функционална и користи познате механизме за постизање одређеног ефекта: хард рок или хеви метал обрасци с мелодичним рефренима и снажним ритмом, једноставне хармонијске прогресије, дисторзиране гитаре, снажни бубњеви, повремено коришћење традиционалних инструмената и доминантно емоционално артикулисан вокал.

Тај ефекат је срж његове привлачности, јер пружа утопију припадности, некакав емоционални одговор на дубоке друштвене фрустрације. Укратко, Феномен Томпсон је више питање онога што људи осећају, него онога што мисле. Тај афективни момент је кључан“, оцењује Дураковић.

(ДW) Фото: Сцхреенсхот/ДW