Др Милан Благојевић: Хипокризија бошњачке политике

Овај термин је из грчког језика у којем хyпокрисис значи "глума", а хипокрит је у античкој Грчкој био појам  за глумца, односно лице које намјерно заварава друге.

Може се дефинисати као (не)људско стање духа личности која јавно заступа ставове и вриједности које стварно не прихвата и не вјерује у њих.

У најкраћем, ради се о притворности, удруженој са лукавошћу.

Како хипокризија изгледа у пракси могли смо се ових дана освједочити на два примјера.

Први од њих било је писање бошњачких портала о недавној Резолуцији Европског парламента о извјештајима Комисије о БиХ за 2023. и 2024. годину. 

Из те резолуције на сва звона се у тим порталима позива и (пре)наглашава да: "ниједна изборна реформа не смије продубити или учврстити етничке подјеле", да се "тражи и подржава јачање грађанске државе Босне и Херцеговине, а осуђује сваки покушај даљњег учвршћивања етничких подјела", као и да се "не позива на минималне корекције унутар постојећег етничког оквира, већ на дубоку, суштинску трансформацију уставног поретка БиХ у правцу ПУНЕ ГРАЂАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ, чиме се у потпуности демонтира наратив да су ЕТНИЧКЕ КВОТЕ, конститутивност народа и 'легитимно представљање' европске вриједности".

Међутим, само пар дана након тога имали смо прилику увјерити се да у ствари бошњачка страна у стварности не прихвата и не вјерује у све претходно цитирано.

Наиме, 29. јула 2025. године на прес конференцији у Парламентарној скупштини БиХ бошњачки чланови те скупштине (Шемсудин Мехмедовић, Јасмин Емрић и Аида Баручија) изнијели су тврдње о, како су промптно пренијели бошњачки медији у Сарајеву, "озбиљној системској дискриминацији Бошњака у државним институцијама", те да је "Бошњацима припало свега 20% или петина директорских позиција", а да су "у знатном броју институција државни службеници, који се изјашњавају као Бошњаци, сведени на трећину".

Нема ничега лошег у цитираним изјавама бошњачких парламентараца. Штавише, ако су тачни подаци које су изнијели, они имају своје утемељење у Уставу БиХ, јер је чланом 9. став 3. тог устава прописано да "Функционери именовани на положаје у институцијама Босне и Херцеговине, у правилу, одражавају састав народа Босне и Херцеговине".

Ова уставна норма је једино рационална у етнички и(ли) вјерски непоправљиво подијељеним државама, каква је и БиХ.

Она је њихов модус вивенди, па се зато на таква уставна рјешења не наилази само у Уставу БиХ, већ и у другим уставима широм свијета - рецимо у Уставу Белгије, Уставу Кипра, Уставу Либана.

Такве уставне одредбе нису супротне Европској конвенцији о људским правима, јер та конвенција (и њени протоколи) немају одредбе којима се забрањује конститутивност народа и из ње изведена одговарајућа заступљеност народа у државним институцијама и службама.

Није такво уставно рјешење забрањено ни другим међународним правним документима. Рецимо, није то супротно ни Међународном пакту УН о грађанским и политичким правима.

Јер, примјера ради, када у члану 25. прописује изборно право грађанина, наведени Пакт прописује, што се често (намјерно или ненамјерно) испушта из вида, да се том праву не смију наметати неразумна ограничења.

Другим ријечима, Пакт тиме оставља могућност постављања ограничења ако су она разумна за дато друштво и државу, а разумна су ако се без њих не може устројити нити одвијати нормалан живот етнички и конфесионално подијељених држава какве су Белгија, БиХ, Кипар, Либан и друге државе у свијету.

Због тога није проблем у томе што политички представници Бошњака траже да Бошњаци буду адекватно свом броју заступљени у свим државним институцијама и службама БиХ, већ што није исправно (ни с моралне ни с правне стране), кетмански је, да упоредо с тим траже нешто што је супротно томе, у шта ни сами не вјерују нити то стварно прихватају и желе, а то је тзв. грађанска држава.

Није људски исправно ходати по бијелом свијету и покушавати искориштавати институције каква је Европски суд за људска права причом о томе како БиХ треба бити грађанска држава, без ентитета и етничких подјела, а при томе не само не прихватати то у стварности нити вјеровати у то, већ тражити за себе све што је супротно томе.

Др Милан Благојевић