Како се Милорад Додик богатио на рачун Републике Српске?

Милорад Додик је у младим данима спознао профитабилност спреге политике и бизниса. Имао је 27 година када је 1986. изабран за предсједника Извршног одбора Скупштине општине Лакташи. У Парламент БиХ изабран је 1990. године, на првим вишестраначким изборима, као члан Савеза реформских снага Анте Марковића.

Тада је, захваљући познанству са чланом руководства Привредне банке Сарајево добија велики кредит за покретање бизниса те отвара фабрику за производњу намјештаја, душека и јоргана „Игокеа“. Упућени тврде да овај кредит није вратио.

Првобитна акумулација ронхилл капитала

Почетком рата напушта државни парламент и као независни посланик дјелује у Народној скупштини РС. Почиње да одржава раније започете везе са пословним људима, те их проширује и на Србију. Наравно, посебно су га занимали послови на којима се у ратно вријеме изузетно профитирало, трговина горивом и цигаретама. Зато је и проширио дјелатности своје фирме на ову робу.

Трговину нафтом прво је покушао као заступник фирме „Врбас“, регистроване у Румунији, о чему свједочи уговор вриједности око 4,8 милиона долара. настао приликом куповине горива у Бугарској почетком 1994. године. Тако је, само по овом уговору,  на продаји нафте грађанима Републике Српске у ратно вријеме, зарадио милионе.

Априла 1994 године одузета су му два шлепера цигарета увезених из Македоније и то није био једини случај.

„МУП је дошао до доказа да је извршено фалсификовање исправа са циљем утаје акциза и пореза на промет, како на територији СР Југославије, тако и на територији РС“, наводи се у Рјешењу Финансијске полиције РС на жалбу Додикове фирме Игокеа из Лакташа.

Додик је био један од повлаштених „дистрибутера“ за териториу Републике Српске Крајине, што му је омогућило његово хвалисање о добрим релацијама са Бориславом Микелићем, човјеком од повјерења Слободана Милошевића и Жељка Ражнатовића Аркана. Приликом полицијских и инспекцијских контрола он се у изјавама позивао на тадашње министре, правдајући се да је невин у откривеном шверцу.

Тако је поред цигарета Додик „уловљен“ у прикривању продаје парфема, алкохола, горива. У налаз финансијске полиције из јуна 1994. године наведено је како је МУП РС  утврдио да је „Игокеа“ на основу „фалсификованих докумената приказивала мању вриједност робе и њено поријекло ради избјегавања уплате акциза и пореза“. Додик тада активно сарађује са новопеченим тајкунима, Слободаном Пухалцем, Николом Вукелићем те Славком Рогуљићем.

Иако је током рата добро „пословао“, наравно углавном „на црно“, Додик се задуживао, али дугове није уредно враћао. Зато је накнадно, када је постао премијер РС, дугове покушао вратити из ентитетског буџета.

Према извјештају Главне службе за ревизију РС о пословању Дирекције за робне резерве у вријеме првог Додиковог мандата, он је током рата остао дужан новац фирми „Елнос комерц“ из Бора.  Новац је вратио тако што је „Елносу“ исплатио 553.548 КМ за пољопривредне машине наводно за потребе Робних резерви, које пак никада нису достављене!

Дужан је био и „Македонија табаку“, за цигарете које су му заплијењене 1993. године. Додик је све вријеме рата узимао кредите у Бањалучкој банци, у мају, јуну, августу, октобру, новембру 1993, потом јануару 1995., као и у децембру 1997. године (сви документи у посједу „Журнала“).

Узимане су велике суме новца које су потом захваљујући енормној инфлацији временом постале "ситан" новац за враћање.  У коначници, према ревизорском извјештају о пословању банке, остао је дужан 258 хиљада марака. Он је тај дуг вратио тужбом „Игокее“ против предузећа „Прима трејд“ из Нове Тополе; односно банка је тужбу, која у том тренутку није била ријешена пред Основним судом у Бањалуци, прихватила као надокнаду за 342.838 марака дуга. Био је то добро осмишљена превара.

Како је фирма "Прима трејд" дуговала „Игокеи“ 65 милиона динара за ђубриво још из маја 1992. године, Додик је 1993. тужио „Приму“, а суд није ријешио случај у наредних десет година. Онда је Додик ту тужбу 2002. године продао банци за преко 340 хиљада марака. Када је банка кренула да се наплати из фирме „Прима“, сазнали су да је то предузеће поодавно завршило у стечају!

У то је вријеме Додик био миљеник међународне заједнице, али и Странке демократске акције којом је тада руководио Алија Изетбеговић.  

Предаја нафтне индустрије РС „непознатим“ купцима

Један од првих потеза Милорада Додика по повратку на власт у Републици Српској 2006. године јесте измјена Закона о приватизацији државног капитала. Разлог бива ускоро познат. Потписан је протокол о продаји нафтне индустрије Републике Српске. Рафинерија нафте у Броду, Рафинерија уља у Модричи те дистрибутивно предузеће ''Петрол'' су продате за 236 милиона КМ руској компанији НефтГазинКор.

Уговор о продаји закључен је 02.02.2007. године, а Закон о условима продаје акција предузећа из области нафтне индустрије РС је донешен 28.02.2007. године, а ступио на снагу 08.03.2007. године, што указује да је Закон прилагођен већ закљученој продаји!

НефтГазинКор је прихватио обавезе да ће вршити годишњу прераду 4,2 милиона тона, 130.000 тона уља и мазива, пласирати деривате путем дистрибутивног предузећа, изградиоти пругу од Рафинерије нафте Брод до Рафинерије уља у Модричи, као и да ће задржати постојећи броја радника.

Све те уговорне обавезе  годинама послије су заборављене. Шта је још тачно писало у тексту уговора није познато јер је проглашен тајним. Као што је остала и тајна власничке структуре. Према доступним подацима, компанија НефтГазинКор 40% је у власништву руске државне компаније Зарубежњефт, преосталих 60% власништва равномјерно је подијељено на 3 правна лица, од којих је једно регистровано у “оффсхоре зони” на Британским Дјевичанским острвима.

Три године након приватизације Рафинерије у Управном одбору „Њефтегазинкора“ нашао Душко Перовић, актуелни шеф Представништва Републике Српске у Руској Федерацији, који се на тој функцији задржао непуних годину дана, показују документи до којег је дошао портал Цапита. Перовић је блиски Додиков сарадник и човјек од огромног повјерења за везе са Русијом, како у овом послу тако и са Рашидом Сердаровим око Рите Угљевик. Слиједом тога, нашао је своје мјесто и на "црној листи" САД-а.

Тако је „спин“ Додикове власти да је Рафинерију Брод купила руска државна компанија негиран. Купац је дакле Њефтгазинкор у којем државна компанија „Зарубњежнефт“ има само власнички дио, док су већински имале три фирме непознатих власника, који су са 60% власништва практично управљали рафинеријом. Постојали су наводи како су ти власници особе из врха власти РС, а тако нешто једноставно није било могуће без уплива Милорада Додика.

Рафинерија је одмах оптерећена кредитима по „руском рецепту“.  Нови власник, ко год он или они било, одмах наводну инвестицију претварају у кредит. Анализа „Транспаренцy Интернационала“ показала да је Њефтегазинкор дозначио Рафинерији нафте зајмове под лихварским условима. Први зајам износио је 40 милиона еура, а други 72 милиона еура, уз високу каматну стопу од 12%.  Рафинерија би требало власнику да плати и пенале у случају кашњења у  и то 120.000 еура за сваки дан кашњења!

С друге стране, Влада РС није предвидјела пенале уколико купац не буде испуњавао обавезе из уговора!

Потом су Руси одлучили да се изврши умањење капитала и то смањењем броја дионица. Међутим, након ове одлуке, како је писао портал цапитал.ба, Руси ће у Рафинерију унијети 72,5 милиона еура у циљу докапитализације. С том докапитализацијом руски НефтегазИнКор постаје власник више од 90 посто дионица, што им омогућава да донесу одлуку о “скидању” компаније са Бањалучке берзе. Тих поменутих 72,5 милиона еура бит ће потом “дозначено Влади РС на име гашења комерцијалних дугова рафинерије”. Значи, с истим новцем ће се извршити и докапитализација и повећање власничког удјела и потом покривање комерцијалних дугова које је Додикова Влада преузела на себе!

Дан касније, исти метод смањења капитала и покривања губитака примјењен је у бањалучкој нафтно-дистрибутерској компанији Петрол. Посебни губитници у ове двије трансакције били су мали дионичари, оставши без више од пола вриједности дионица.

„Рафинерија је измирила сав дуг према фирми „Цродуx“ хрватског хашког оптуженика Чермака. Кродукс је наплатио неку ко зна какву масну цифру, па рецимо фирма Галакси чувеног Хаџијева који је раније био у Рафинерији и она је наплатила своја потраживања, па је сва потраживања наплатила нека фирма која је била регистрована у Линтхенштајну, а ради се у ствари о потраживању Бањалучке банке која је пласирала кредит у Рафинерију па је бивши власник кад је продао банку Уницредит групи потраживање Рафинерије однио са собом, пренио на ново правно лице у Линхтештајну и то правно лице је наплатило сав дуг. Све је то платила Влада РС која је то у ствари очистила прије приватизације“, говорио је у то вријеме Додиков опозиционар Драган Чавић.

Десет година касније "Цродуx" користи  стари продуктовод из Хрватске који води до Рафинерије Брод да под изликом ремонта положи нови плиновод.  Како су за Журнал рекли познаваоци ове области,  умјесто најављеног пречника Φ200, он има Φ400 што је много више него што рафинерији треба. Овакав плиновод се може сматрати дословно као крак новог плиновода који из Хрватске улази у БиХ!

„Захваљујем Путину што је препознао пројект за Брод“, кликтала је половином 2019. године тадашња предсједница Републике Хрватске Колинда Грабар - Китаровић, након потписивања споразума за пројекат „Опскрба природним плином Рафинерије нафте Брод“. Све је рађено под изликом да ће плинификацијом рафинерије бити смањено загађење које продукује те угрожава  територију Хрватске, првенствено Славонски Брод. 

Испоставиће се да је то био тек изговор да се заобиђе учешће институција државе Босне и Херцеговине за давање сагласности прикључења на плински систем Хрватске.  Уговор са фирмом „Цродуx“ предвиђао је да ће Рафинерија Брод, односно њен власник фирма „НефтГазинКор“ којом управља  руски „Зарубежњефт“, платити трошкове капиталних улагања у плиновод те се наредних десет година снадбјевати плином који „Цродуx“ набавља – из Русије. 

Милораду Додику, који се годинама противио пројекту изградње плиновода Брод-Зеница, овај улазак „на мала врата“ плинског система Хрватске не смета, јер тако погодује „руској браћи“. 

НефтГазинКор је 2008. године у Бања Луци основао фирму Оптима Група, како би контролисали улаз и излаз сирове нафте и осталих роба.

Новинар портала Цапитал је истражујући руске базе података дошао до информације да је Руско спољно-економско удружење „Зарубежњефт“ 2022. године потпуно изашло из власништва „Њефтегазинкора“. Друго,  акционарско друштво „Зарубежњефт“ значајно је смањило удио, те сада имају тек нешто више од 20 одсто удјела, док су прије имали више од 50 одсто „Њефтегазинкора“ званичног власника Нафтне индустрије Српске. Оно што још више буди сумњу у озбиљност намјера руских власника је да су према свим јавним руским базама података, оснивачи „Њефтегазинкора“ потпуно непознати, те да ова компанија има запослену само једну особу.

То значи, пише Цапитал, да је већински власник комплетне нафтне индустрије Републике Српске правно лице које има запослену само једну особу!

У међувремену, акумулирани губитак предузећа из састава Оптима Групе прешао је 2,6 милијарди КМ!

„Знамо да Оптима годинама послује на тржишту упркос значајним губицима који су премашили вриједност капитала и стварно је питање за истражне органе ко је од свега тога имао корист јер Оптима како смо видјели у ревизорским извјештајима највише дугује повезаним лицима. Зато не можемо говорити о томе да је Република Српска профитирала“, казао је за Цапитал Срђан Траљић из ТИ БиХ.

Већ шест година, од хаварије постројења, прерада горива у Рафинерији Брод је на минимуму, главнина прихода остарује се точењем плина. Према извјештају Бањалучке берзе, Рафинерија брод је прошлу годину завршила са губитком од око 60 милиона марака, а свеукупни дуг премашује 800 милиона. Од више од 1300 радника у тренутку приватизације, остало их је нешто више од 300.

Према ревизорском извјештају из 2022. године Рафинерија „Зарубежњефту“, „Њефтегазинкору“ и „Оптими“ дугује по основу дугорочних и краткорочних  кредита, камата и уплаћених аванса више од пола милијарде марака.

То је десет пута више од губитка (57,8 мил.) који је имала  Рафинерија нафте 2006. године прије доласка Додикових Руса.

Шта повезује вилу на Дедињу и уговор са ЧЕЗ-ом?

Своја кућица своја слободица. Стара изрека могла би ових дана много значити Милораду Додику, ако одлучи да му „кућица“ у елитном београдском насељу Дедиње постане ново пребивалиште. Добро, кућица баш није, него троетажни стан са гаражом површине 400 м2. Иако је многи називају „Додикова вила“ ријеч је о половини објекта. Но, најважније питање јесте како је Додик стекао ову имовину? Вратимо се мало на дан наводног потписивања уговора о куповини овог „станчића“.

Тог 16. маја 2007 године хеликоптером из правца Београда у Гацко пристиже важан гост у важном тренутку за ово мјесто и овдашњи Рудник и Термоелектрану. У хеликоптеру је тадашњи предсједник Владе Републике Српске Милорад Додик.

Прије него што ће кренути из Београда Додик је са Комерцијалном банком потписао уговор о наводној куповини наведеног троетажног стана и гараже у београдском насељу Дедиње.

У Гацко долази да потпише споразум са Чешком електропривредом (ЧЕЗ) о формирању заједничког предузећа „Нове електране Републике Српске“, односно изградњи другог блока Термоелектране Гацко. Посао је вриједан више од двије и пол милијарде марака. За директора „Нове електране РС“ именован је Александар Обрадовић тада директор ЧЕЗ-а за Србију. 

Вратимо се на Дедиње. Ко је власник друге половине виле, има ли Додик поузданог комшију? Све је у реду, власник је - Александар Обрадовић, дотадашњи пословни партнер из ЧЕЗ и будућих „Нових електрана РС“.

Неколико година касније посао са Чезом биће обустављен, јер нису обезбјеђени услови за испуњење уговора од стране Владе РС. Буџет Републике Српске ће судски спор због кршења уговора коштати десетине милиона КМ. Обрадовић ће након раскида уговора Влада РС-ЧЕЗ, извјесно вријеме бити директор Електропривреде Србије.

Већ тада Криминалистичко-истражни одјел СИПА-е провјерава начин Додиковог  стицања некретнине на Дедињу. У извјештају исказују сумњу у наведену цијену купње. Уз то, истрага је показала да је Додик уплаћивао рате у готовом новцу, за који се не зна поријекло, а не преко рачуна, што је уобичајена процедура код свих кредитних плаћања.  Додик је тада изјављивао како је продао два стана у Београду од по 78 м2 у београдском Булевару револуције стечених из приватног бизниса 1989. године и да је уз кредит једне пословне банке, купио “пристојан простор” на Дедињу који се може изнајмити. Но, званично представљена цијена је била, па рецимо мало прениска, што је и наведено у извјештају СИПА-е.

Према још увијек непотврђеним криминалистичко обавјештајним информацијама, предсједник Владе Републике Српске господин Милорад Додик је ову некретнину платио 850.000 ЕУРА што је двоструко мање од цијене квадрата у овом престижном кварту. Наиме, према информацијама које смо добили из неколико агенција које се баве прометом некретнина, цијена виле од цца. 400 м2 у новоградњи са земљиштем од 10 ари на Дедињу је око 2.000.000,00 ЕУРА. Поред куће/виле од 400 квадрата, Додик је купио и гаражу од 45 м2, односно пратеће просторије од 63 м2.

Тужилаштво БиХ истрагу покреће тек 2015 године, ради постојања сумње да је стицање виле на Дедињу Додик покрио фиктивним кредитом од 750.000 еура  код "Павловић банке". Кредит је подигао годину дана након уписа власништва, а хипотека је стављена тек 2009. године. Власник банке Слободан Павловић у међувремену је преминуо. Марта 2022 године, осам година након кривичне пријаве, Додик долази у Тужилаштво БиХ дати исказ.

„Истинита је чињеница да сам 2007. године закључио уговор о кредиту са Павловић банком у износу милион и 468 хиљада КМ, који је конвертовано у 750.000 еура. Средства кредита сам употријебио за куповину непокретности у Београду. Слиједеће 2008 године мијењани су услови кредита тако да је рок отплате продужен, али исто тако повећана и камата. Зато је 2008 године закључен нови уговор са Павловићом банком, касније анексом уговора рок отплате помјерен на 20 година. Кредит отплаћујем,“ рекао је тада Додик.

Милорад Додик никада није објаснио да ли је оловку којом је потписао уговор са Чезом користио истог дана и за потпис уговора о преузимању половине виле у Београду. На својевремени упит Журнала, из његовог кабинета нису одговарали. Није тако било прилике ни да га питамо о релацијама са сувласником виле Александром Обрадовићем, који је са мјеста директора ЧЕЗ-а за Србију, дошао да руководи Новим електранама Републике Српске, а потписивањем уговора добио и комшију на Дедињу, Милорада Додика.

Истражни органи у Босни и Херцеговини, имали су проблем са кооперативности Србије у овој истрази. Када су се у једном тренутку досјетили да траже ко је био претходни власник Додикове некретнине, а постојале су сумње да је власништво повезано са ЧЕЗ-ом, из Србије су реаговали знаковитом шутњом. То је 2022. године потврдио и актуелни главни тужилац БиХ Миланко Кајганић, наводећи да „Србија одбија доставити документацију у предмету против Милорада Додика у вези са куповину виле на Дедињу“.

Према незваничним информацијама Журнала, унаточ свему досадашњем, предмет „Вила“ би могао постати основ за скору нову оптужницу против Милорада Додика и то на начин како је одавно требало поступати, добро познатим методом за успјешну истрагу: само пратити траг новца...

Фирме повезане са породицом Додик прошле године приходовале 144 милиона КМ! 

(зурнал.инфо)