Стевандић крије да је Додик предложио новог мандатара

Како су за Рапорт потврдили неки од посланика опозиционих странака у Народној скупштини РС, нико од њих још није видио никакав папир на којем стоји да је Минић кандидат за мандатара, а да се на њему Милорад Додик потписао као предсједник Републике Српске и као предлагач Минићевог именовања.

Клубови посланика у НСРС само су добили обавјештење од Ненада Стевандића, предсједника НСРС да је Минић предложен Скупштини за ту позицију.

Како сазнаје Рапорт чак су се и у посланичким клубовима СНСД-а и њихових партнера изненадили када су видјели да им Стевандић шаље обавијест о Минићу и њима је, како је незванично речено за Рапорт, одмах ‘упало у очи’ то да Стевандић у допису није навео од кога је стигао приједлог да Минић буде кандидат за мандатара Владе Републике Српске.

Тачније, Стевандић нити једном ријечју не спомиње ни Милорада Додика, ни предсједника РС.

Рапорт је у посједу обавјештења које је Стевандић послао свим клубовима посланика у НСРС, а у којем пише:

‘Овим путем вас обавјештавам да је у Кабинет предсједника Народне скупштине Републике Српске  23. аугуста 2025. године упућен приједлог у којем се господин Саво Минић предлаже као кандидат за предсједника Владе Републике Српске’, стоји у Стевандићевом допису посланицима.

Ова формулација је вишеструко спорна и с правне стране. Прије свега, Стевандић не наводи ко је упутио приједлог Народној скупштини Републике Српске, нити је прецизирано да ли је тај приједлог стигао у Скупштину или је само Стевандићу познато да је ‘упућен’ па би тек требао стићи до НСРС.

Према Уставу РС, искључиво предсједник Републике Српске има овлаштење да Народној скупштини предложи мандатара за састав Владе . Дакле, свако друго поступање, било од стране неког другог органа или особе која више нема мандат, правно је ништавно.

Предсједник НСРС није доставио посланицима, а што је требао уз свој акт  и онај у оригиналу у којем се предлаже Минић као кандидат за предсједника Владе Републике Српске.

Парадокс је да се Додик и Стевандић највише куну у Републику Српску,а највише урушавају њене институције.

Све ово отвара питање, да ли је ријеч о Стевандићевом страху да експлицитно као предлагача наведе Милорада Додика, који више нема мандат предсједника Републике Српске, или се ради о свјесној политичкој манипулацији?

Прва могућност је да се Стевандић свјесно одлучио на штуру формулацију како би избјегао директно кршење Устава Републике Српске. Да је навео Милорада Додика као предлагача, одмах би било јасно да приједлог нема правну снагу, јер Додик више нема мандат предсједника Републике Српске.

Такав поступак би Стевандића директно изложио критикама и евентуалним правним посљедицама, па је изостанак имена можда израз политичког опреза или чак страха.

Друга могућност јесте да се ради о свјесној политичкој манипулацији. Формулација којом се само каже да је приједлог 'упућен', без навођења ко га је упутио, ствара простор за двосмисленост и релативизацију уставних норми.

Тиме се  шаље порука да процес тече, а да се недостаци покушавају замаглити.

У оба случаја, јасно је да је Стевандић пристао на игре с Уставом РС и законима , као и одлукама Суда БиХ и Централне изборне комисије БиХ, али настоји да за сада то уради ‘заметањем трагова’ и без доказа.

Начин на који је Стевандић обавијестио посланичке клубове у НСРС о ‘упућивању’ приједлога којим Саво Минић постаје кандидат за предсједника Владе Републике Српске, за сада Стевандића ослобађа било какве одговорности.

Јер, он нити титулира Милорада Додика у свом акту као предсједника Републике Српске, што је апсолутно позитивно и за поздравити, нити Стевандић просљеђује посланицима Додиков приједлог, ако га је уопште и он сам добио, што је такође још увијек непознаница.

Евидентно је да је ово још један парадокс власти у Републици Српској који се огледа у чињеници да управо владајући режим, који се у јавности представља као заштитник ентитетских интереса, својим поступцима највише доприноси урушавању институција Републике Српске, а под изговором наношења штете држави БиХ.

Јер, неуставно предлагање мандатара за састав Владе, штури и нејасни дописи шефа ентитетског парламента, те покушаја да се прикривањем правних недостатака институционализују политичке одлуке, директно слабе уставни поредак и правну сигурност, прво Републике Српске, а онда државе БиХ.

Тиме се Република Српска не јача, већ урушава изнутра, јер институције у Републици Српској очигледно је престају да дјелују на основу закона, а почињу да функционишу према политичкој вољи појединаца. У овом случају, прије свега Милорада Додика и Ненада Стевандића.

(Рапорт)