Још једна незаконитост у раду Суда БиХ

Пише: Др Милан Благојевић 

У том поступку пред ЦИК-ом, а затим и у жалби Небојше Вукановића, поставило се правно питање да ли Милорад Додик има право да као предсједник СНСД-а потпише наведену пријаву те партије за предстојеће изборе, с обзиром на то да га је управо Суд БиХ правоснажно осудио не само затворском казном од једне године него му је изрекао и забрану обављања функције предсједника Републике Српске у трајању од шест година, што као правну посљедицу осуде повлачи не само забрану обављања функција у законодавним, извршним, правосудним и управним органима, већ и у било којем другом органу (дакле не само у органу власти) који се у цијелости или дјелимично финансира из јавног буџета.

Стога је у таквој ситуацији први задатак који се поставио најприје пред ЦИК био да одлучи о томе да ли је пријаву СНСД-а потписало лице које по закону и правоснажној кривичној пресуди Суда БиХ од 12.6.2025. године може бити предсједник СНСД-а. 

ЦИК је о томе одлучио како је одлучио, јер је прихватио пријаву СНСД-а потписану од Милорада Додика у својству предсједника те странке, против које одлуке је странка Небојше Вукановића изјавила жалбу, побијајући ту одлуку тврдњом да је незаконита, јер пријаву СНСД-а није могао потписати Милорад Додик у својству предсједника странке, пошто се забрана обављања функције из осуђујуће кривичне пресуде Суда БиХ против њега по закону односи и на забрану обављања функције у политичкој странци.

То је, дакле, кључно правно релевантно питање које је постављено том жалбом пред Суд БиХ. Стога је о том питању морао да одлучи Суд БиХ својом одлуком по предметној жалби партије Небојше Вукановића, јер је управо од одлуке о томе зависила законитост одлуке ЦИК-а којом је прихваћена пријава СНСД-а за пријевремене предсједничке изборе у Републици Српској.

Међутим, умјесто тога Суд БиХ је незаконито и крајње произвољно у својој одлуци написао следеће:

"Тврдња жалбе да се правне посљедице кривичне пресуде у погледу изречених мјера забране Милораду Додику протежу и на право за обављање функције предсједника политичке странке, нису релевантне у конкретном спору. Ово правно питање може бити предмет расправе у евентуалном поступку брисања уписа права заступања и представљања".

На овај начин једно одјељење Суда БиХ (Управно одјељење) није само незаконито и на произвољан начин одлучивало о предметној жалби, већ се једнако грубо поиграло (није пристојно да употријебим другу ријеч за то) по правоснажној кривичној осуђујућој пресуди Суда БиХ против Милорада Додика, избјегавајући да ради свој посао за који је управо оно једино надлежно у оваквој ситуацији, а то је посао да баш поводом те жалбе одреди домашај правних посљедица правоснажне осуђујуће кривичне пресуде Суда БиХ против Додика.

Нажалост, Суд БиХ је на претходно цитирани начин, а нарочито оним ријечима да се о томе наводно треба одлучити  "у евентуалном поступку брисања уписа права заступања и представљања", незаконито и са не добрим намјерама по владавину права својом одлуком желио усмјерити одлучивање о овом кључном питању на погрешну адресу - на регистрациони суд у Републици Српској.

А тај суд одлучује по Закону о удружењима Републике Српске, према којем закону без захтјева СНСД-а нема брисања уписа података о предсједнику странке уписаних у судском регистру.

Осим тога, тај закон за оно што њиме није прописано упућује на супсидијарну примјену Закона о ванпарничном поступку Републике Српске, а по том закону учесник у ванпарничном поступку не би могао бити господин Вукановић, његова странка или неко трећи, тако да до тог поступка практично никада не може и неће доћи.

Др Милан Благојевић