Срећне слуге и господар литијума

Данашње информације већ потврђују те наводе, неки од Додикових људи, према свему судећи, заиста су скинути с црне листе.

Према писању Тимеса, господар Српске у замјену за скидање санкција нуди оно што није његово — рудна богатства Републике Српске.

Сам, без ичијег овлаштења, одлуке или сагласности, Додик их је, као да су му очевина, ставио на располагање Доналду Трампу и његовим сарадницима.

Без да је то ико од њега тражио, без да је ико ишта понудио заузврат. Понудио је да се овдје, на земљи за коју тврди да се бори, и коју назива светињом, слободно прекопава и експлоатише, све у име “виших интереса”.

Тачније, својих.

Јер Милорад Додик никада није имао интересе везане за Српску осим личних, превасходно економских.

А у остваривању тих интереса успио је да уништи сва јавна предузећа и доведе их на руб пропасти.

Бирач, који је у тренутку када је преузео власт вриједио милијарду, данас не вриједи ништа.

Шуме Српске се распадају, иако се никада није више сјекло.

Електропривреда се спашава кредитима.

Олимпијски центар Јахорина прогутао је стотине милиона наших марака, без да је остварио било какав профит — за толико пара могли смо направити још једну Јахорину.

Путеви Српске су разваљени корупцијом, па се у предузећима за одржавање путева данас моле да зими не падне снијег, јер немају чиме да плате чишћење.

Путеви које одржавају препуни су рупа, опасни по живот.

Република Српска се самоизоловала.

То је резултат Милорадове “борбе”, онакав какав ни најгори непријатељ овог друштва не би могао да пожели.

У тој његовој “борби”, највјернији су му саборци лидери борачких удружења.

Они који ревносно нападају сваког ко се усуди да посумња у потезе господара.

Зато предлажем да у дефилеу за 9. јануар ове јуначине поносно корачају с врећицама пуним литијума, као симболима захвалности.

Или, још сликовитије, с тачкама пуним грумења, уз велику тробојку с ћириличним натписом:

“Ево зашто смо се ми борили!” а са друге стране нека иде на енглеском ” Маке Америца Греат Агаин“
Да тако потврде озбиљност понуде великодушног поклона господара Српске Доналду Трампу.

Милорад Додик више ником не вјерује. Први је то платио његов преподобни и послушни потрчко Вишковић.

Најближи сарадници с имало интегритета одавно му ускраћују слијепу послушност.

Слијепи слушају и даље.

Прије засједања Народне скупштине он већ доноси одлуке, потпуно потирући и посљедњи привид демократије.
Прво објави, сутра ће за в.д. предсједника бити постављена Жељка; вечерас каже да ипак неће.

Тачније, она неће. Додик доноси пресуде судова у Републици Српској и прије него што процеси почну.

Обесмислио је све оно за шта се тобож бори.

Тако да овај текст из Неw Yорк Тимеса није само открио шему једног бруталног лобирања народним парама за партикуларне, породичне интересе породице Додик.

Он је оголио сву немоћ друштва које се добровољно избрисало пред вољом једног човјека.

Ово друштво, нажалост, другачији крај није ни могло да очекује.

Сваки срећни слуга на крају добије немилосрдног господара каквог и заслужује.

(Александар Трифуновић /БУКА) Фото: БН