Милан Благојевић: Фијаско Тужилаштва Босне и Херцеговине

Уставни поредак је хијерархијски структурисани систем општих правних аката, у којем су најважнији устав и закони који настају, мијењају се и престају ПО одређеном РЕДУ (отуда назив поредак). Стога сваки покушај да се ради супротно том поретку, том функционисању државе по реду одређеном државним уставом, а посебно када се супротно поретку мијењају или стављају ван снаге закони од есенцијалне важности за дату државу, није само чин неуставности, који се у нашем правном поднебљу касира одлуком надлежног уставног суда државе, већ се у том случају ради и о инкриминацији напада на уставни поредак, која је као таква, као кривично дјело, прописана одговарајућим кривичним законом државе.

То је елементарна истина о држави и праву која увијек важи, без обзира на то ко је од нас Србин, Бошњак, Хрват и о коме се ради у конкретном случају. Напросто, то је ствар елементарног људског и професионалног правничког поштења и честитости.

Дакле, држава тај свој уставни поредак мора да штити и на тај начин, прописивањем високе затворске казне, јер се ради о једном од најтежих кривичних дјела, а радња извршења тог дјела, коју закон одређује као насилни покушај промјене уставног поретка, односи се на значење уставног поретка онако како је оно претходно објашњено.

Стога, када било која влада, па и Влада Републике Српске предвођена Радованом Вишковићем, предложи Народној скупштини закон којим се забрањује да на територији Републике Српске раде СИПА, Тужилаштво БиХ, Суд БиХ и ВСТВБиХ, па кад Народна скупштина предвођена Ненадом Стевандићем, као својим предсједником, усвоји тај закон, а затим га 5. 3. 2025. године указом прогласи Милорад Додик, као у то вријеме предсједник Републике, онда су то докази, од којих нема нити може бити већих доказа, да је наведени тројац таквим понашањем атаковао на онај поредак по којем се може уређивати питање рада наведених институција Босне и Херцеговине, чиме је атаковано на саму срж уставног поретка БиХ.

Наиме, када Парламент БиХ, по реду (поретку) прописаном Уставом БиХ, донесе законе о тим институцијама, те њиме пропише да оне дјелују на цијелој територији Босне и Херцеговине, онда само тај парламент може да мијења или ставља ван снаге те законе, а никако ентитетске владе, парламенти или предсједник.

Ако то они којим случајем ипак учине, тиме су извршили кривично дјело напада на уставни поредак, јер то дјело чини свако ко на неправни начин покуша да мијења тај поредак.

И управо тиме се једино може објаснити то да Тужилаштво БиХ истрагу, коју због тог дјела води против Додика, Стевандића и Вишковића, није обуставило зато што дјело које им је ставило на терет није кривично дјело. Није то Тужилаштво БиХ ни могло учинити због тога, јер није могло рећи, а да буде законито, да то није кривично дјело.

Ни то што је Народна скупштина срозала своје достојанство, поступајући по жељи Додика да 18. 10. ове године стави ван снаге Закон о забрани рада СИПА и осталих институција БиХ на територији Републике Српске, не ослобађа од одговорности, јер је дјело напада на уставни поредак већ извршено, па накнадно стављање ван снаге тог закона може, евентуално, бити само олакшавајућа околност код одмјеравања казне његовим учиниоцима.

Зато је, код ових чињеница, а имајући у виду лобирање и недавни Додиков споразум са администрацијом Доналда Трумпа, Тужилаштво БиХ, дјелујући убрзо и нимало случајно одмах послије укидања санкција САД-а Додику, Стевандићу и Вишковићу, смислило правно неутемељен разлог да обустави истрагу против овог тројца, рекавши како наводно “нема довољно доказа да су учинили наведено кривично дјело”.

Фијаско оваквог понашања Тужилаштва БиХ је у томе што оно кршећи закон свјесно затвара очи пред доказима да је Вишковићева Влада била предлагач Закона о забрани рада СИПА и осталих институција Босне и Херцеговине на територији Републике Српске, да га је потом усвојила Народна скупштина предвођена Ненадом Стевандићем, као својим предсједником, те је на крају Додик потписао указ о проглашењу тог закона.

То је више него довољно доказа за све, само не за Тужилаштво БиХ.

Др Милан Благојевић