Да ли је руски лидер пустио низ воду шефа дипломатије

Лавров је постао главна тема свих светских медија након разговора са америчким државним секретаром Марком Рубијом, који се наводно неславно завршио.

План је био да њих двојица договоре детаље око састанка Владимира Путина и Доналда Трампа у Будимпешти. Али све је пошло по злу. Лавров је рекао нешто што је разбеснело Рубија, који је Трампу пренео да Руси нису спремни на преговоре и да одустану од својих "максималистичких захтева".

Трамп, експлозиван какав јесте, одустао је од сусрета са Путином, све док не буде сматрао да може да доведе до конкретних резултата. А онда је почела сага звана Сергеј Лавров која никако не престаје.

Успон Сергеја Лаврова: Како је настао "господин њет"

Да би се разумела улога коју Лавров већ деценијама има у Русији, битна је његова прошлост и позадина.

Лавров, који ће током година постати познат као "Господин Њет", како га зову западни медији, завршио је Московски државни институт за међународне односе 1972. године. Послат је као совјетски дипломата у Шри Ланку, а потом је у Москви радио у Министарству спољних послова.

У Уједињеним нацијама радио је у два наврата:

1981. године послат је у Њујорк као виши посматрач совјетске мисије
1994. постао је амбасадор при УН
Тек 2004. године, Путин га је именовао за шефа дипломатије и на тој позицији је више од 20 година.

Ово је детаљ који недостаје у његовој биографији, а у Русији је круцијалан: Лавров није бивши КГБ-овац, нити припадник било које безбедносне службе. Он је дипломата, вероватно последњи велики продукт совјетске школе дипломатије.

Самим тим, он никада није могао да буде део "царевог" најужег круга, чији су припадници познати као "силовики". Силни, како их људи зову, а и они сами себе, сви до једног су бивши обавештајци, контраобавештајци, војници...

Једноставно, једини људи на свету којима Путин, бивши КГБ официр верује. Ако уопште икоме и верује.

Чини се да је Лаврова коштало управо то што је покушавао да буде дипломата са председником који се од доласка на власт спремао за рат. Испоставиће се, више од једног.

Преломни тренутак у односима Путина и Лаврова

У време илегалне анексије Крима 2014. године, Лавров је у почетку покушао да се држи умереније дипломатске позиције, односно покушавао је да избегне тотални раскол између Русије и Европе.

Према наводима Марка Галеотија, историчара и писца који се годинама бави Русијом, у тим тренуцима је Путин почео да сматра да је Лавров превише "западњачки оријентисан" и да се у великој мери ослања на дијалог. А у "царевој" глави постоји само језик силе.

Уследила је руска војна интервенција у Сирији, према којој је Лавров такође био скептичан. Али по други пут у кратком периоду, морао је да брани одлуку Кремља са којом се не слаже.

Убрзо, он је постао пуки извршилац наређења.

Маргинализација дипломатије у Русији

Након 2016. и америчких избора, Лавров је још више маргинализован. Путин је тада почео екстремно да се ослања на службе безбедности, односно ФСБ и ГРУ, док је Министарство спољних послова тотално скрајнуто.

Оно што је до тада било у рукама Лаврова, као рецимо односи са Америком и Украјином, ситуација у Сирији, предато је Николају Патрушеву, Путиновом оданом јастребу.

Патрушев је бивши обавештајац, по многима радикалнији и ратоборнији од самог Путина, који сада обавља функцију његовог помоћника.

Лавров је у том периоду постао практично портпарол Кремља, често циничан пред камерама и светом, али без стварне моћи.

"Чини се да се повећава изолација Лаврова, лојалног извођача радова, али не и креатора одлука", навео је "Фореигн Аффаирс" у анализи из 2018.

Кетрин Белтон у књизи "Путинови људи" пише да Лавров никада није био у Путиновом унутрашњем кругу, али да је "након 2014. пао у сенку људи из безбедносних структура".

Нудио оставку Путину?

У дипломатским круговима још од 2017. круже приче да је Лавров, револтиран због ситуације у којој се налази, више пута нудио оставку, али да је Путин игнорисао његове апеле.

Током пандемије коронавируса и периода пре инвазије на Украјину, Лавров је у потпуности био потиснут из стратешких разговора, који су се водили између Путина, Петрушева и Сергеја Шојгуа, некада министра одбране, а сада секретара Савета безбедности Русије.

Лавров, према бројним сведочењима, није био део тима који је планирао инвазију на Украјину, нити је о томе био обавештен до последњег тренутка.

(Блиц) Фотоо: АА