Једини вуновлачар чува традицију прераде вуне (ВИДЕО)

Ипак, у Приједору постоји једина вуновлачарска радња у БиХ коју породица Пилиповић његује и чува од прошлости и старим занатом гради мост ка будућности.

Милан Пилиповић у Приједору има једину вуновлачару у Босни и Херцеговини коју је отворио давне 1986. године. Почетци нису били лаки, каже он. У времену у којем доминира масовна производња, а дигитализација обликује свакодневицу, постоји једна невидљива нит која нас враћа корјенима – стари занати;  врста умјетности која пркоси забораву. 

"Давне 1986. године ја сам хтио да радим нешто уз посао којег сам имао, а тада сам радио у РЖР Љубија и у то вријеме ми је било добро. Али хтио сам нешто додатно. Дошао је једном мој брат војно лице и рекао ми да отворим вуновлачару, а отац од његове дјевојке је имао ту вуновлачару у Србији. Кренем у ту причу која је за филма. Малу вуновлачару коју сам прву купио у Србији а једва сам је нашао. Годину дана сам радио са њом док нисам нашао квар зашто лијепо не ради и онда са временом надограђивао"- прича за БН Пилиповић.

Објашњава читав процес прераде вуде, од тога да је прво потребно ошишати овце крајем прољећа или почетком љета, па се вуна опере и добро осуши. После тога вуна стиже на прераду, чешљање или дрндање. 

"Заокружили смо овде један читав технолошки процес, од прљаве вуне скинуте са овце. Имамо сортирање, отварање, прање, сушење, мијешање, лачање, предење, кончање, бојење и паковање по жељи купца"- каже Пилиповић.

Стари занати нису само занимање, већ прича о вјештини, истрајности и рукама које стварају приче генерацијама. За разлику од савремене индустрије, стари занати носе у себи нешто незамјенљиво – људски додир, стрпљење, вјештину и емоцију. Ипак како каже Милан, стари занати умиру заједно са људима и то је највеће зло. 

"Стари занати умиру са људима и то је зло. То је туга. Код нас је све изашло има све купити све код Кинеза. И овде има хљеба оном ко хоће да ради и који има идеју да нешто уради може солидно живјети"- поручују Пилиповић.

Данас је мало  младих људи који се опредјељују за старе занате, јер их сматрају да увелико припадају прошлости, међутим, ипак, има изузетака. Једна од таквих младих људи је Миланка Пилиповић- Радуловић, кћерка Милана која увелико гази очевим стопама у очувању традиције. 

Она је за БН рекла да су се њени родитељи бавили истим послом и да није нимало случајно што се опредијелила и она за њега, додавши да је вријеме показало да нам је овај стари занат, попут неких других још увијек потребан и да их требамо сачувати. 

Јер, како она каже, када купите предмет ручно израђен традиционалним методама, не купујете само материјал. Купујете нечије вријеме, труд, страст и дио идентитета једног народа.

(БН) Фото: БН