Одбор за (не)мир против Повеље Уједињених нација

Аутор: Др Милан Благојевић

Свака држава чланица Уједињених нација (УН), као услов за пријем у чланство те организације, мора да потпише и поднесе генералном секретару УН-а писмо о прихватању Повеље УН-а. То је формални, правно обавезујући инструмент којим се држава правно обавезује да ће се безрезервно придржавати обавеза из Повеље УН-а.

На примјеру Мађарске, тим писмом, од 15. 12. 1955. године када је постала чланица УН-а, тадашња мађарска Влада је у име те државе изјавила да тим инструментом прихвата обавезе из Повеље УН-а. Овог примјера, каквом у суштини одговарају и примјери осталих држава чланица УН-а, сјетих се због чињенице да је Мађарска једна од држава чланица УН-а које су 22. јануара ове године постале чланице Одбора за мир, пројекта Доналда Трампа који има претензију да управља свјетским миром.

Међутим, с обзиром на оно што Трамп ради широм свијета, вршећи злочине агресије у које смо се освједочили на примјерима агресије САД-а на Иран и на Венецуелу, очигледно је како ће тај одбор бити одбор за немир, а не за мир у свијету.

Закључак о свему томе може се, осим из већ реченог, поуздано извести и из Повеље тог одбора, у чијој преамбули се најприје наглашава наводна потреба за “бржим и ефектнијим међународним тијелом за изградњу мира” - интернатионал пеаце-буилдинг бодy, а затим се, у члану 1. те Повеље, одређује како тај одбор треба да “осигура трајни мир у подручјима погођеним или угроженим конфликтом”.

Тако срочена, ова повеља несумњиво има претензију да буде међународни мултилатерални уговор између више држава чланица УН-а (у њему су, осим већ споменуте Мађарске, нпр. и Аргентина, Азербејџан, Индонезија, Јордан, Саудијска Арабија, САД, Турска).

Али, све то је супротно Повељи УН-а, као највишем правном акту међународног права. Повеља УН-а је супрема леx међународног правног поретка, што је јасно прописано у њеном члану 103. на чије поштивање се правно обавезала свака држава чланица УН-а.

Дакле, у члану 103. Повеље УН-а је прописано да: “У случају сукоба између обавеза чланова УН-а на основу ове Повеље и њихових обавеза на основу било којег другог међународног споразума, превагу ће имати њихове обавезе из Повеље УН-а”.

Овим је све речено, на пољу права, уз додатак да према Повељи УН-а (члан 24) искључиво Савјет безбједности УН-а има одговорност за одржање међународног мира и безбједности, а све државе чланице УН-а су се обавезале да прихвате и изврше одлуке Савјета безбједности (члан 25. Повеље УН-а) и да тај савјет, а не Трампов Одбор за (не)мир, поступа у њихово име у одржавању међународног мира и безбједности.

Стога, имајући у виду све што је речено о Повељи УН-а и о писму којим државе прихватају обавезе из Повеље УН-а, без чега не могу (п)остати чланице УН-а, није згорег указати на једну могућност која стоји на располагању државама које још нису постале чланице Трамповог Одбора за (не)мир, а којих је много већи број у односу на оне које су, нажалост, постале његове чланице.

Наиме, очигледно је да би Трампов Одбор за (не)мир да преузме улогу која према Повељи УН-а припада искључиво Савјету безбједности УН-а, чиме се крши Повеља УН-а. Због тога би та већина држава требала у што скорије вријеме да на основу члана 96.

Повеље УН-а путем Генералне скупштине УН-а затражи од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о правном питању да ли Повеља Трумповог Одбора за (не)мир крши, а очигледно је да крши, Повељу УН-а.

Мада, ништа не спречава било коју од тих држава да самостално, или заједно са другим државама, поднесе и тужбу Међународном суду правде против држава које су постале чланице Трамповог Одбора за (не)мир и потписале Повељу тог одбора, чиме су очигледно повриједиле Повељу УН-а.

У било којој од те двије могућности Међународни суд правде не може, а да то буде правно ваљано, рећи, односно одлучити да Трампов Одбор за (не)мир наводно не крши Повељу УН-а. Када би то учинио,

Међународни суд правде би не само укинуо Повељу УН-а него и себе, будући да је управо Повеља УН-а не само основ међународног права и реда него је и основ постојања тог суда, преноси Ослобођење.

Аутор: Др Милан Благојевић