Пилот спасио 161 путника па оптужен за 1,5 милион $

Судски документи који су 22. јануара постали јавни откривају да се од капетана Белова лично потражује надокнада штете повезане с изванредним слијетањем, које је тада привукло велику пажњу свјетских медија као драматичан, али успјешно окончан догађај без људских жртава.

Белов је био капетан лета У6-1383 руске компаније Урал Аирлинес на рути од Сочија према Омску. Током лета Аирбус А320 изгубио је притисак у зеленом хидрауличком систему, што је довело до низа оперативних одлука посаде. Због уоченог техничког проблема одлучили су преусмјерити лет према Новосибирску, чија узлетно-слетна стаза нуди веће сигурносне маргине.

Међутим, током наставка лета није примијећено да се стајни трап не може увући, што је повећало аеродинамички отпор и убрзало потрошњу горива. Како су се резерве горива приближавале критичном нивоу, посада је прогласила изванредно стање и донијела одлуку о принудном слијетању изван аеродрома.

Авион је на крају слетио у поље око 185 километара западно од Новосибирска. У авиону се налазила 161 особа и сви су преживјели без тежих повреда. Снимци евакуације међу кукурузним пољима постали су симбол присебности и професионалности кабинског и летачког особља.

Накнадна истрага која је у међувремену дјелимично повучена и ревидирана, указала је на више фактора који су утицали на ток догађаја. Међу њима су наведене грешке у процјени и расподјели радног оптерећења у пилотској кабини, нетачности у планирању и праћењу потрошње горива те недостатно управљање ресурсима посаде. Истовремено је узрок почетног техничког квара приписан истрошености флексибилног цријева у хидрауличком систему.

У данима након инцидента управа Урал Аирлинеса најављивала је могућност да се авион, након детаљног прегледа, властитом снагом поново вине у зрак и полети с поља. Каснији медијски наводи сугерисали су ипак другачији исход: летјелица ће бити растављена и искориштена за резервне дијелове, што се на крају и десило.

Тужба подигнута против пилота отвара шире питање личне финансијске одговорности чланова летачке посаде за одлуке донесене у изванредним околностима. У комерцијалном ваздухопловству уобичајено је да примарну одговорност сноси оператер, док се појединачне грешке анализирају кроз регулаторне и дисциплинске поступке, а не путем приватних одштетних захтјева.

Остаје дилема да ли је оправдано финансијски теретити капетана који је, упркос могућим пропустима у процјени и вођењу ситуације, успио спасити све путнике и чланове посаде, или се управо низ одлука које су претходиле изванредном слијетању треба сматрати основом за овакво потраживање.

(Клиx)