Пропаст "Метала" у БЛ: Од гиганта до милионских дугова

Крајем 1980. у бањалучко предузеће „Метал“ свакодневно су стизали вагони разне техничке робе. Роба се потом камионима слала у продавнице и трговачке центре.

Предузеће је запошљавало 650 радника, посједовало је вриједно земљиште, механизацију, десетине хала и хангара за складиштење робе.

Пљачка је започела већ за вријеме рата, када је из складишта Метала према попису предратне Управе предузећа нестало око 20 милиона марака робе.

Метал се више није бавио трговином на велико, већ изнајмљивањем простора. Број радика се смањује, а онима који су остали, готово двије деценије нису уплаћени доприноси. 

На посљедњем спрату некада репрезентативне Управне зграде, а данас руине, ради свега четири радника.

Сњежана Панић један је од њих и у „Металу“ ради већ 26 година. Плату није примила 11 мјесеци. 

„Ми овдје долазимо, а немамо ништа. Немамо ни плате, немамо ни доприноса. Не можемо ићи у пензију. Ја немам ни тај минимум да би отишла у пензију. Имам само осам година повезаног стажа“, жали се Панић. 

Преостали радници Управу предузећа оптужују да желе обезвриједити имовину „Метала“, како би појединци изузетно вриједно земљиште предузећа купили за мале паре. 

„Они хоће да то обезвриједе као и у свим другим фирмама и да нас шутну. То је њима циљ. Ја сам им рекла да нећу отићи и да ме одавде могу само изнијети, док ми не исплате све што ми дугују“, одлучна је Панић. 

Актуелни директор „Метала“ Ранко Лукић није желио пред камере БН Телевизије.

У телефонском разговору пожалио нам се на стална рочишта и немогућност исплате плата, због раније потписаних уговора.

Директор нам даје празна обећања, каже радник Метала и бивши борац ВРС Душан Малбашић. 

„Још нити један уговор није подијелио. Обећао је да ћемо имати плату, само обећаје из мјесеца у мјесец, а ништа не ради. Неће да се јави ни на телефон, ни да дође“, жали се Малбашић.

Радници су се обраћали инспекцији и Пореској управи, али помоћи нема. Стичу утисак да им сви окрећу леђа. Доприноси 17 година нису уплаћени, а сад нема ни плата. 

„Једанест мјесеци нисам примио плату. Кажу да Метал не постоји, али Метал постоји и ради све и паре иду на другу фирму зато што је пореска блокирала“, објашњава Малбашић. 

Када су рачуни „Метала“ блокирани, на директорком мјесту налазио се Бране Милошевић. 

„Ми више нисмо могли пословати преко блокираних рачуна, па смо пословали преко синдикалног, па нам је пореска блокирала и синдикални.

Онда смо основали фирму „Маса“, то су радници Метала основали, па смо преко те фирме радили док је нису блокирали.

Онда смо основали фирму „Коридор“ преко које је пословање настављено до данас. Све те године, да није било синдикалног рачуна, „Масе“ и „Коридора“ радници не би могли добијати плату“, објашњава Милошевић. 

Новац од закупа лијегао је на рачун фирме „Коридор“ и на тај начин радници су добијали плате. Доприноси због рачуна који су у блокади нису могли бити уплаћени.

Милошевић је због оваквог начина пословања неправоснажно осуђен на три и по године затвора и новчану казну од 20 хиљада марака. 

„Те фирме су помогле да ти радници добију плате. Једино преко „Коридора“ се могу добити плате. Не могу преко „Метала“ кад су блокирани рачуни, али то радници не могу да схвате“, каже Милошевић. 

Милошевић за пропаст „Метала“ криви неколико контроверзних бизнисмена који су се у процесу приватизације домогли удјела у власништву, а данас, каже, желе да се дочепају и преосталих 38 посто власништва који припадају малим акционарима, тј. бившим рацницима. 

(БН) Фото: БН