Како режим претвара Републику Српску у социјалну неправду 

Др Милан Благојевић 

Тај уставни императив тиме захтијева од свакога ко врши власт у Републици Српској да код правног нормирања свих друштвених односа, нормирања које се врши путем закона и подзаконских прописа, то мора чинити на начин да законске и подзаконске норме на једнак начин третирају све правне субјекте на које се односе, то јест да не буду такве да оно што формално прописују као субјективно право свих у стварности буде такво да га могу остварити само они богати, а не и они који то нису. Такође, уставни принцип социјалне правде захтијева и да се код законског прописивања финансијских обавеза мора водити рачуна о томе да то не буду обавезе које би биле такве да, због немогућности њиховог испуњавања, субјекти буду лишени стварне могућности да остваре неко своје субјективно право.

Ако држава не поштује такав садржај социјалне правде као уставног императива онда је тај императив само гола, од квалитетног садржаја испражњена форма, једном ријечју лаж, усљед чега се таква држава и њено уставно уређење изобличују у социјалну неправду.

Ових дана свједочимо управо томе од стране владајућег режима у Републици Српској.

Наиме, за 19. мај ове године најављена је сједница Народне скупштине Републике Српске на којој би по хитном поступку требало да се расправља о Приједлогу закона о измјенама Закона о обавезном здравственом осигурању.

Двије ствари у том Приједлогу закона огољују његову неуставну суштину.

Прва је, како су пренијели бројни медији, приједлог да се из садашњег члана 49. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању брише одредба да максимални износ партиципације коју здравствено осигурано лице треба да плати по једној услузи не може бити већи од 370 КМ. Таква сада важећа одредба значи да и ако је цијена операције у јавној здравственој установи рецимо 10.000 КМ, износ партиципације коју пацијент - здравствено осигурано лице треба да плати за ту услугу не може бити већи од 370 КМ, док преостали износ пада и треба да пада на терет јавних средстава. 

То је, дакле, социјална правда на дјелу. Без тога се не поштују двије правне норме, од којих је једна уставна (поред већ споменуте о социјалној правди), а друга законска, при чему је ова друга законска норма само норма која је досљедно изведена из уставне норме.

Дакле, та уставна норма прописана је у члану 37. став 2. Устава Републике Српске, којим је зајемчено право на здравствену заштиту у складу са законом. Устав то гарантује због тога што је то саставни дио садржаја уставног принципа социјалне правде и због тога Устав, јемчећи здравствену заштиту у складу са законом, у ствари налаже законодавцу да када доноси закон из ове области у њему мора прописати одредбе које неће бити такве да здравствену заштиту себи могу приуштити само богати, а да остали који нису богати буду лишени здравствене заштите.

Управо тиме и само тиме се може објаснити, и оправдати, садашња одредба Закона о обавезном здравственом осигурању према којој максимални износ партиципације по појединачној здравственој услузи у јавним здравственим установама не може бити већи од 370 КМ. 

Истим уставно утемељеним разлозима може се једино објаснити и одредба члана 6. садашњег закона према којој здравствена заштита на терет средстава обавезног здравственог осигурања мора бити ФИНАНСИЈСКИ ДОСТУПНА свим здравственим осигураницама, тј. не само богатима него и онима који то нису.

Само тиме се на дјелу, а не на испразним ријечима, остварује уставни императив прописан чланом 5. Устава Републике Српске према којем се њено уставно уређење темељи на социјалној правди. 

Садашњи Закон о обавезном здравственом осигурању је у дјело спровео ту уставну одредбу, и то тако што најприје прописује обавезу да здравствена заштита буде свим осигураницима финансијски доступна, а онда досљедно томе прописује обавезу да износ партиципације не може бити већи од 370 КМ. Због тога ни министар здравља када доноси правилник о висини партиципације по појединачно одређеним здравственим услугама не смије, јер би повриједио Устав и закон, ни за једну од тих услуга одредити већи износ партиципације од 370 КМ.

Међутим, владајући режим се спрема да по хитном поступку измијени (напросто збрише) управо то и да омогући ресорном министру да он, уз ко зна какво и чије лобирање, одреди другачије износе партиципације који би се, како пишу медији, кретали од 5 до 50% износа цијене медицинске услуге. У пракси ће то значити да ће здравствени осигураници за медицинску услугу која кошта 10.000 КМ умјесто досадашњих максималних 370 КМ морати плаћати и до 5.000 КМ или одустати од лијечења.

Очигледно је да се тиме Република Српска од социјалне правде окреће ка социјалној неправди, јер ће само богати стварно имати здравствену заштиту у јавним здравственим установама, док ће сиромашни бити лишени тог права, чиме се толико очигледно и грубо крши Устав Републике Српске и његово начело социјалне правде.

На једнак начин режим ће повриједити Устав Републике Српске и тиме што ће, како најављују медији, прописати законом да би радник, за којег послодавац није уплатио допринос за здравствено осигурање, сам морати да финансира трошкове свог лијечења, а потом да од послодавца тражи да му, добровољно или судским путем, надокнади трошкове лијечења.

Другим ријечима, оваквим неуставним "рјешењем" владајући режим тражи од здравствених осигураника да они раде посао контроле и наплате доприноса обавезног здравственог осигурања, иако је то посао за који су надлежни Фонд здравственог осигурања и Пореска управа Републике Српске.

Осим ових случајева, владајући режим се, када је ријеч о здравственој заштити, окомио и на пензионере који су већи дио својих пензија остварили у иностранству, у државама са којима Фонд ПИО нема закључене споразуме. У односу на те људе владајућем режиму је важна само пензија из иностранства, у односу на коју од њих режим тражи да сваког мјесеца плаћају 10% ако се желе лијечити у јавним здравственим установама у Републици Српској. 

При томе режим произвољно занемарује да ти људи имају остварену пензију и у Републици Српској, и то у износу од рецимо 30 или 40%. У таквим случајевима то за режим није важно, иако би требало и морало бити важно, у смислу да се тај дио пензије остварене у Републици Српској узме у обзир на начин да се за толико умањи износ доприноса који требају плаћати за здравствено осигурање на износ пензије остварене у иностранству. 

Јер, и то је социјална правда.

Нажалост, ништа од те правде не уважава режим, чиме крши Устав Републике Српске, претварајући Српску у њен антипод, односно у друштво социјалне неправде, а не социјалне правде.

Др Милан Благојевић