Развој на чекању: Враћање старих дугова скупим кредитима

Проценти и поређења са развијеним земљама служе као параван за кључни проблем, а то је да Република Српска нема план развоја и да се нови кредити не троше на инвестиције које доносе нову вриједност, већ на пуко преживљавање и сервисирање старих обавеза.

Економиста Предраг Млинаревић објашњава да формално посматрано, кроз учешће јавног дуга у бруто домаћем производу (БДП), Република Српска још увијек није пробила лимите од 60 одсто. Међутим, он наглашава да је од самих процената далеко важније питање: гдје тај новац заправо одлази. За разлику од развијених земаља које се задужују да би подстакле динамичан економски развој, код нас је матрица потпуно другачија.

План Владе Републике Српске је да дугорочно задужење повећа за 804 милиона КМ, а да укупан износ гаранција буде повећан на око 1,5 милијарди КМ. О томе треба још да се изјасни Народна скупштина Републике Српске.

"Ми у принципу највећим дијелом дижемо нове кредите како бисмо вратили оне старе. У том контексту и ова сад задужења су једним дијелом као посљедица чињенице да рок доспијећа оних старих задужења доспијева у овој години, па ви дижете кредит нови, враћате стари, и онда кад мјерите ту релативну задуженост, не мијења се ту ништа драстично", наводи Млинаревић.

Да инвеститори и међународно тржиште капитала ситуацију у Републици Српској не виде тако ружичасто како је домаћи званичници представљају, најбоље доказују драконске каматне стопе које плаћамо. Док се најразвијенијим земљама новац уступа радо и по ниским цијенама јер инвеститори вјерују у снагу њихове привреде, за Српску важе потпуно другачија, ригорознија правила игре.

Високе каматне стопе по којима се Република Српска задужује нису случајност, већ директна оцјена стабилности нашег система.

"То говори о перцепцији ризика који инвеститори имају у погледу инвестирања у нашу земљу. Односно, на неки начин и о њиховим виђењима капацитета наше привреде да генерише јавне приходе потребне за сервисирање тих обавеза. Дакле, сваки инвеститор, када процијени да је ризик наплате потраживања већи, онда то компензује вишом каматном стопом", истакао је Млинаревић.

Иако је власт иза себе оставила милионска задужења, попут оног на Лондонској берзи, и константно обећавала инвестициони бум, у пракси нисмо видјели привлачење страних директних инвестиција нити покретање привредног раста који би сам од себе отплаћивао дугове. Привреда Српске стагнира, а економска структура је таква да не успијева задржати радно способно становништво.

Према мишљењу Млинаревића, расправу о дуговима треба измјестити из области дневног политичког препуцавања и пред доносиоце одлука поставити јасан захтјев за дугорочним планом. Кључни тест за актуелну власт, али и за оне који имају претензију да владају, јесте питање: на бази чега планирамо структурисати економију?

"Треба нам економија која би била у стању да обезбиједи жељени ниво запослености и да структура запослености буде таква да омогући да то буде уз одговарајуће зараде које би спријечиле да људи одлазе из наше земље", упозорио је Млинаревић.

Као сламку спаса и начин да се спријечи даља ескалација дуга и преливање новца у текућу, предизборну потрошњу, Млинаревић предлаже увођење строгог законског или друштвеног консензуса.

"Једно од правила које би се можда могло у неком смислу увести, да би се задужење увело у неки јавно прихватљив оквир, јесте да се можда усвоји нека политика на Влади и у Скупштини и генерално неки концензус у оквиру друштва, да се нови кредити могу користити само за двије врсте намјена односно за враћање старих дугова и улагање у јавне инвестиције", закључио је Млинаревић.

До тада грађани Републике Српске остаће таоци политике у којој се стотине милиона марака троше без јасне визије, док камате расту, а једини стварни резултат задуживања остаје – успјешно одгађање финансијског слома до неких наредних избора.

(Српскаинфо) Фото: БН